Sv. Ignjatije Brjancaninov ZNACI (ZNAMENJA) I CUDA Drugacije deluje rec, a drugacije znak (znamenje). Rec deluje neposredno na um i srce, znamenja (znaci) deluju na um i srce posredstvom telesnih osecanja. Ucinci delotvorne reci jaci su i odredjeniji nego ucinci delovanja znamenja. Kada zajedno deluju i rec i znamenje (znak), tada dejstvo znamenja ostaje gotovo neprimetno, zbog siline delovanja reci. To se jasno zapaza iz jevandjelskog kazivanja. Na Nikodima su delovali znaci i on je u Gospodu priznao samo - ucitelja, poslanog od Boga (Jn. 3, 2). Na apostola Petra delovala je rec i on je Gospoda ispovedio za Hrista, Sina Bozjeg. Ti imas reci vecnoga zivota, rekao je on Bogocoveku, i mi verovasmo i poznasmo da si Ti Hristos, Sin Bozji. Sveti Petar je bio ocevidac mnogih Gospodnjih cuda - umnozenje pet hlebova i nasicivanje njima mnogobrojnog ljudstva tek sto se bilo dogodilo, ali pri svome ispovedanju Apostol cuti o cudima, govori samo o sili i delovanju reci. Isto se to zbilo i sa dvama ucenicima koji su razgovarali sa Gospodom, ne prepoznajuci Ga, na putu za Emaus, a prepoznali su Ga po dolasku u naselje, vec u kuci, pri lomljenju hleba. I tek sto su Ga prepoznali, Gospod je postao nevidljiv. Oni nisu nista rekli o zaprepascujucem cudu, svu paznju usmerili su na delovanje reci. Nije li srce nase gorelo u nama, rekli su jedan drugome, kada nam Gospod govorase na putu i objasnjavase Pisma (Lk. 24, 32). Bogocovek je nazvao blazenima one koji nisu videli znake (znamenja) a poverovali su (Jn. 30, 29). A izrazio je saosecanje sa onima koji su, ne zadovoljavajuci se recju, imali potrebu za cudima. Ako ne vidite znake i cudesa, necete da poverujete (Jn. 4, 48), rekao je On kapernaumskom velmozi. Tacno, samilost zasluzuju oni koji, ostavljajuci rec, traze da ih ubede cudesa. Ovom potrebom ispoljava se, pre svega, prevlast plotskog mudrovanja u ljudskoj dusi, grubo neznanje, zivot prinesen na zrtvu propadljivosti i grehu, odsustvo vezbanja u izucavanju zakona Bozjeg i u Bogu dragim dobrodeteljima, nesposobnost duse da saoseca Svetome Duhu, da oseti Njegovo prisustvo i dejstvo u recima. Znaci su ponajvise bili namenjeni ubedjivanju i privodjenju veri ljudi culnih, obuzetih pastenjima ovosvetskim. Utonuli u brige zitejske, sa dusom stalno prikovanom za zemlju i zemaljske stvari, takvi malo su da ocene vrednost reci. Milostivo Slovo privlacilo ih je spasenju, koje se slovom (recju) dariva, posredstvom vidljivih znamenja, koja su predstavljajuci sredstvo ubedjivanja koje deluje kroz cula, prevodila dusu Svemogucem, spasavajucem Slovu - Gospodu Isusu. Oni koji su zbog znamenja poverovali cinili su nizi razred onih koji veruju u Hrista. Kada je takvima bio ponudjen duhovni, najuzviseniji, svesveti nauk - tada su mnogi od njih njega protumacili shodno svojim shvatanjima (Jn. 6, 60). Nisu objasnjenje za Bozju rec hteli da izmole od Boga, osudili su rec koja je bila Duh i Zivot (Jn. 6, 63), i time oblicili sopstvenu povrsnu veru, povrsni zalog srca svoga, pa su i mnogi od ucenika Njegovih, koji su bili videli mnoga znamenja, udarili natrag, i vise nisu sa Njim hodili (Jn. 6, 66). Ni rec ni znamenja (znaci) Bogocoveka nisu delovali blagotvorno na judejske prvosvestenike, knjizevnike, fariseje i sadukeje, iako su, izuzev ove poslednje, oni tacno poznavali slovo Zakona Bozjeg. Ti ljudi ne samo da su bili daleki Bogu zbog grehovne zarazenosti, koja je svojstvena citavom rodu ljudskom, nego su takvima i sami sebe ucinili, u takvom se stavu utvrdili i zapecatili sopstvenom samovoljom, sujetom i zeljom da vode zivot koji je bio takoreci zabranjivan Jevandjeljem i da u njemu preuspevaju. Oni nisu mogli da slusaju Sina Bozjeg, Koji im je govorio, nisu mogli da do kraja, kako valja, saslusaju reci Njegove nisu Mu poklanjali paznju, samo su lovili reci, koje bi lako mogli zlonamerno da protumace i kojima bi mogli da okrive Gospoda. Tako obicno i nastaje mrznja prema recima omrznutoga. Zasto rec moju ne razumete, govorio je Spasitelj neprijateljima, koji su uporno i ogorceno odbacivali spasenje koje im je nudio. Zasto ne razumete moje ucenje? Zasto ne primate moju isceljujucu rec? - Zato sto ne mozete cak ni da slusate rec moju, ona vam je nesnosna. Buduci da ste deca lazi i poslenici njoj vicni, meni ne verujete, jer ja istinu govorim (Jn. 8, 43-45). Onaj koji je od Boga reci Bozje slusa, zato vi ne slusate jer niste od Boga (Jn. 8, 47). Ako ne tvorim dela Oca svojega, ne verujete mi. Ako li tvorim, ako meni i ne verujete, delima mojim verujte - da poznate i verujete da je Otac u meni i ja u Njemu (Jn. 10, 37-38). Beskorisne su za njih bile reci koje su, buduci Bozjom istinom, u sebi sadrzale punu meru verodostojnosti. Beskorisna su bila cuda koja su takodje u sebi sadrzala punu meru vedostojnosti i bila tako ocigledna i opipljiva da neprijatelji Bogocovekovi, i pored sve zelje i usiljavanja da ih odbace, nisu mogli da ne priznaju. Sredstvo koje je delovalo na ljude koji nisu poznavali Zakon Bozji ili su bili sa njim tek malo upoznati, koji su zivot provodili u zemaljskim bavljenjima i sujeti, ali nisu samovoljno odbacivali taj Zakon, to sredstvo nije nikoliko delovalo na one koji su podrobno poznavali slovo Zakona, a odbacivali ga svojim zivotom i svojom samovoljnoscu. Sve sto se moglo uciniti za ljudsko spasenje ucinilo je neizrecivo Milosrdje Bozje. Da nisam dosao i govorio vam, tvrdi Spasitelj, greha ne biste imali. ali sada izgovara za greh svoj nemate. Da ne tvorih medju njima dela koja niko drugi nije tvorio, ne bi greha imali, a sada su i videli i omrznuli i Mene i Oca moga (Jn. 15, 22-25). Hriscanstvo je predato sa takvom odredjenoscu da nema opravdanja za one koji ga ne poznaju. Uzrok neznanja samo je - samovolja. Kao sto sunce svetli sa neba, tako svetli i hriscanstvo. Ko po svojoj volji zatvori oci, neka to sto ne vidi pripisuje sopstvenoj samovolji, a ne odsustvu svetlosti. Uzrok zbog koga ljudi odbacuju Bogocoveka lezi u samim ljudima, kao sto u njima lezi i uzrok zbog koga prihvataju Antihrista. Ja dodjoh u ime Oca moga, zasvedocio je Gospod Jevrejima, i ne primiste me; kada drugi dodje u ime svoje, njega cete primiti. Za njih je receno, dakle, da su oni koji odbacuju Hrista ujedno i oni koji primaju Antihrista, koji ima doci. Odbacujuci Hrista shodno nastrojenju svoga duha, oni su istovremeno primali Antihrista sledeci to isto nastrojenje - time su se oni pridruzili onima koji ce Antihrista u buducnosti primiti, bez obzira na to sto su popriste zemnog stranstvovanja napustili mnogo stoleca pre njegovog dolaska. Ti su i takvi ljudi izvrsili najopakije Antihristovo delo: bogoubistvo. Za vreme njegovog javljanja, za njega samoga nije preostalo slicno zlodelo. Kao sto se njihov duh nalazio u neprijateljskom odnosu prema Hristu, tako se, sa druge strane, nalazio u zajednici i opstenju sa Antihristom, buduci odvojen od njega ogromnim vremenom, koje sada dostize vec drugo hiljadugodiste. Svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu dosao, nije od Boga, i to je duh Antihrista za kojega ste culi da dolazi, i sada je vec u svetu - duhom (1. Jn. 4, 3). Oni koje vodi duh Antihristov odbacuju Hrista, a Antihrista su prihvatili duhom svojim, stupivsi u opstenje sa njim, potcinivsi mu se i poklonivsi u sopstvenom duhu, priznavsi ga za svoga - boga! I zato ce im Bog poslati silu obmane, da veruju lazi, da budu osudjeni svi koji ne verovase istini, nego zavolese nepravdu (2. Sol. 2, 1-2). U trpeljivosti Svojoj Bog je pravedan sudija. Njegova trpeljivost bice nadovoljenje, ali ujedno i oblicenje i sud za duh covekov. U svoje, unapred mu odredjeno vreme, doci ce Antihrist. Dolazak njegov bice obznanjen opstim odstupnistvom vecine ljudi od hriscanske vere. Odstupanjem od Hrista covecanstvo ce se pripraviti za prihvatanje Antihrista, primice ga u duhu svojem. U samom nastrojenju covekovog duha javice se potreba za njime, oglasice se poziv Antihristu i sklonost prema njemu kao sto se u teskoj bolesti kod coveka javlja neodoljiva zedj za napitkom koji mu moze doneti samo smrt. I ljudi ce uputiti poziv Antihristu, ljudskim drustvom ce se zaoriti dozivanje, izrazavajuci njegovu potrebu za genijem nad genijima, koji bi drustveni razvitak i napredak uzveo na najvisi stepen i uspostavio na zemlji takvo blagostanje, pored koga bi raj i nebo postali izlisni za coveka. Antihrist ce biti logicna, pravicna i prirodna posledica opste moralne i duhovne usmerenosti ljudi. Cuda Boga koji je postao covek predstavljaju najvelicanstvenija vestastvena dobrocinstva koja moze zamisliti rod ljudski. Koje dobrocinstvo moze biti vece od vracanja umrloga u zivot? Koje je dobrocinstvo dragocenije od isceljenja neizlecive bolesti, koja pored sveg zivota zivot uzima i cini ga pre nalik na produzeno umiranje nego na zivot? Ipak, bez obzira na blagotvornost, svetost i duhovni smisao cuda Hristovih - ta cuda bila su samo darovi prolazni. U pravom smislu reci, bila su - znamenja. Cuda su bili znaci recju darivanog vecnog spasenja. Oni koje je Bog vaskrsnuo u svoje vreme opet su umrli, njima je bilo podareno samo produzenje zemaljskog zivota, a nije im zivot bio vracen zanavek. Oni koje je Bogocovek iscelio kasnije su ponovo oboleli, zravlje im je, dakle, bilo povraceno samo privremeno, a ne za svagda. Prolazna i vestastvena dobrocinstva bila su data kao znaci dobrocinstava vecnih i duhovnih. Vidljivi darovi bili su razdavani ljudima, porobljenim culnoscu, da bi poverovali u postojanje darova nevidljivih i da bi ih primili. Znamenja koja su im davana izvlacila su ih iz provalije neznanja i culnosti i privodili ih veri: vera im je davala udeo u poznanju blaga vecnih i ulivala zelju da ih steknu. Uz pomoc zadivljujucih znamenja, apostoli su brzo sirili hriscanstvo vaseljenom: znaci su bili jasan i mocan dokaz hriscanskog nauka i za narode prosvecene i za narode potonule u neznanje i varvarstvo. Kada je vera rasprostranjena svugde, rasprostranjena je bila i rec, i otada su ljudima oduzeti znaci, buduci da su zavrsili svoju sluzbu. Prestali su da deluju u velikim razmerama i posvuda; cinili su ih tek retko izabrani svetitelji Bozji. Sveti Jovan Zlatousti, otac i hriscanski pisac iz 4. i 5. veka, kaze da je u njegovo vreme vec prestao da deluje dar znamenja, mada je jos uvek ponegde, narocito medju inocima (monasima), bilo ljudi znamenonosnih (Objasnjenje 2. posl. Korincanima 3, 18). Tokom vremena znamenonosni muzevi su se sve vise proredjivali. Za poslednja vremena sveti Oci su predskazali da tada nosilaca Bozjih znamenja vise nece biti. Zasto, vele neki, danas nema znamenja? Odgovor moj na to poslusajte sa osobitom paznjom, zato sto ovde mi postavljeno pitanje slusam od mnogih, i cesto, i vazda. Zasto su nekada, dakle, svi koji su primali krstenje pocinjali da govore na stranim jezicima, a sada to ne biva? Zasto je od ljudi danas uzeta blagodat cuda? To je izvoljenje i delo Bozje - Bog nas time ne sramoti, nego nam cak udeljuje bolji deo. Kako to? Objasnicu. Ljudi onih vremena bili su nekako ograniceniji, buduci da su tek bili odvojeni od idolosluzenja; njihov um je bio neosetljiv i grub, oni su bili utonuli u vestastvenost (materijalan zivot) i, tome predani, nisu mogli da zamisle darove nevestastvene, niti su znali za znacenje duhovne blagodati, sto se sve prima iskljucivo verom: zbog toga je i bilo znamenja. Od darova duhovnih jedni su nevidljivi i primaju se samo verom, a drugi su povezani sa nekim znakom, dostupnim culima, radi probudjenja vere u neverujucima. Na primer, oprastanje grehova jer dar duhovni i nevidljivi: mi telesnim ocima ne vidimo kako se to ociscuju i oprastaju nasi gresi. Dusa se ociscuje, ali je dusa nevidljiva za oci tela. Sposobnost, pak, da se govore strani jezici, premda pripada duhovnim dejstvima Duha, istovremeno je i znak (znamenje) dostupan culima, zbog cega ga neverujuci moze lako opaziti: nevidljivo delovanje, koje se zbiva unutar duse, postaje ocigledno i pokazuje se spolja preko jezika koji se moze cuti. Zbog toga apostol Pavle i kaze: Svakome se daje projava Duha na korist (1. Kor. 12, 7). Zato meni nisu potrebni znaci. Zasto? Zato sto sam se naucio verovati. Neverujuci potrebuje dokaze, a ja sam verujuci i nisu mi potrebni ni dokazi o blagodati Bozjoj ni znamenja. Iako ne govorim stranim jezicima, ja ipak znam da sam ociscen od greha. Oni ljudi ranije nisu verovali dok nisu dobili znak. I znamenja su im se davala kao dokazi vere koju su primali. Dakle, znamenja su se davala ne - verujucima, no - neverujucima, da bi postali verujuci. Tako kaze i apostol Pavle: tako su jezici znak ne vernima nego bezvernima (1. Kor. 14, 32 - I beseda sv. Zlatoustog na Pedesetnicu). Da su znaci neophodno potrebni, oni bi i ostali. Ali, ostala je rec, u cijem su ukorenjivanju sudelovala znamenja. Rec se rasprostranila, preovladala, obuhvatila svu vaseljenu. Nju su na potpuno zadovoljavajuci nacin objasnili Oci Crkve, i njeno usvajanje je postalo osobito lako. Rec je sustinski potrebna ljudima, neophodna; ona savrsava njihovo spasenje, prenosi im vecna blaga, pruza im ukus Carstva Nebeskog, u reci - slovu ukrivena su najuzvisenija znamenja Bozja (Ps. 118, 18). Rec Gospodnja ostaje zanavek. A to je ta rec koja je vama blagovestena (1. Petr. 1, 25). U reci - slovu je zivot i Slovo (Rec) je - Zivot (Jn. 1, 4). Ono vec mrtve ljude radja za zivot vecni, predajuci im iz sebe svoj svesveti Zivot: oni koji rec slusaju i izvrsavaju bivaju preporodjeni ne od semena truleznog nego od netruleznog, recju Zivoga Boga koja ostaje zanavek (1. Petr. 1, 23). Da bismo poznali smisao reci, potrebno je da je ispunjavamo. Kada covek ispunjava jevandjelske zapovesti, one odmah pocinju da ga preobrazavaju, cine drugacijim, ozivotvoravaju, izmenjuju nacin na koji razmislja i osecanja njegovg srca, pa i samo telo: jer je rec Bozja ziva i delotvorna, ostrija od svakog dvoseklog maca, i prodire sve do razdeobe duse i duha, zglobova i srzi, i sudi namere i pomisli srca (Jevr. 4, 12). Rec Bozja u sebi samoj sadrzi svedocanstvo o sebi. Ona, poput celebnih znamenja, deluje u samom coveku i time svedoci o sebi. Rec je - najvisi znak. Ona je znamenje duhovno koje - buduci darovano coveku - zadovoljava sve potrebe njegovog spasenja i pomoc vestastvenih znamenja cini nepotrebnom. Hriscanin kome je nepoznato to svojstvo reci oblici samog sebe za ravnodusnost prema njoj, za nepoznavanje reci Bozje ili mrtvo poznavanje njenog slova. sa ruskog V. N.   Svetigora, br. 5, god. I, 26-27