|
ODGOVORI PATRIJARHA MOSKOVSKOG I CELE RUSIJE ALEKESEJA II NA
PITANJA RIA «NOVOSTI» -
Sta biste Vi, Vasa Svetosti, zeleli da pozelite Rusima i celom svetu za Pashalne praznike? - Dragi moji sunarodnici i braco! Ponovo nas Gospod udostojava da se obratimo
jedni drugima sa velikom duhovnom radoscu, pozdravljajuci bliznje i daljnje predivnim, recima koje nikada ne zastarevaju: «Hristos voskrese! Hristos voskrese!» Praznujuci
danas Pashu Gospodnju, pravoslavni hriscani svedoce o svojoj veri i u to da je Spasiteljem iskupljen Adamov greh, pobedjena smrt, a coveku darovan zivot vecni. Srdacno vas
sve pozdravljam, dragi moji, sa tim svetlim i blagoslovenim pozdravom. Svi mi imamo nevolja i slabosti, svi smo prinudjeni da savladjujemo zivotne i druge teskoce, ali radost
Hristovog Vaskrsenja zivi u dubini ljudske duse nepromenjena i vecna, cak i ako neko nije u potpunosti svestan toga. Zelim vam neprekidnu pashalnu radost u sve dane vaseg zivota, na svim putevima, kojima vas vodi Gospod. I neka
nas nevecernja svetlost Hristovog Vaskrsenja greje toplinom Spasiteljeve ljubavi, koji je podneo krsne muke za ceo ljudski rod. Pasha Hristova – nije samo pobeda nad
adom, vec i nad neprijateljstvom, mrznjom i suprotnim misljenjima, koje razdvajaju ljude To je najveci praznik ljubavi, samopozrtvovanja i mira. I zato mi Pashu Hristovu
dozivljavamo kao najvazniju lekciju ljubavi prema coveku, obracajuci se svima i svakom, nezavisno od veroispovesti, nacionalnih i drugih razlika medju nama. -Kako na osnovu hriscanskih vrednosti i opsteljudskih moralnih principa,
Vasa Svetost ocenjuje - Svoje vidjenje desavanja u vezi Iraka i njihovu ocenu, Ruska Pravoslavna Crkva je potpuno odredjeno izlozila u dve specijalne izjave – Patrijarha i Svetog Sinoda. Jedna od njih je bila objavljena neposredno pre pocetka oruzanih akcija, a druga je neposredan odgovor Ruske Pravoslavne Crkve na iskrcavanje koalicionih vojski u Iraku. U vezi sukoba na Bliskom Istoku mi smo uvek bili i ostajemo zabrinuti pre svega zbog dva problema. Prvo, to je bojazan za zivot i bezbednost obicnih ljudi. Kako je pokazao razvoj dogadjaja, ta bojazan je, na zalost, bila opravdana. Pored toga, posmatraci primecuju zaostravanje humanitarne situacije u Iraku. Potpuno je ocigledno, da se dolaskom na vlast nove gradjanske administracije automatski ne resavaju ozbiljni problemi, koji su nastali zbog razaranja zivotno neophodnih sistema u toku bojevih dejstava. Za uspostavljanje i razvoj normalnog zivota ce morati da prodju godine.Ranijim stradanjima irackog naroda, izazvanim ekonomskim sankcijama i ratom, sada su dodati problemi posleratnih razorenih objekata. Narusavanje mirnog bitisanja i uobicajenog nacina zivota moze dovesti do socijalne napetosti u drustvu, koje je vec istraumirano porazom. U vezi sa gore napomenutim, humanitarna pomoc,koju je irackom narodu uputila ruska vlada,ima svoj znacaj u obnovi normalnog zivota. Uzdam se i u aktivno ucesce medjunarodnih organizacija u obnovi Iraka, pre svega u OUN. Drugi problem, koji brine nasu Crkvu, je povezan sa realnom opasnoscu koriscenja vernika na Bliskom Istoku za politicke ciljeve, za radikalizaciju razlicitih drustvenih snaga. Na osnovu iskustva iz evropskih religioznih ratova, znamo koliko moze biti neprijateljstva i mrznje medju narodima i religioznim zajednicama tokom mnogih godina. I zbog toga je danas veoma vazna podrska dijaloga izmedju vernika razlicitih religija kako u samom Iraku, tako i u medjusobnim odnosima Iracana i spoljnjeg sveta. Politicki radnici treba da obrate vise paznje na mirotvorne pozicije religioznih lidera. Zelim da primetim, da vecina rukovodecih velikih svetskih religioznih zajednica su se izjasnili protiv vojnog resenja irackog problema. Ruska Crkva je u tom slucaju predlagala maksimalno koriscenje autoriteta svetskog drustva, podrzanog medjunarodnim pravom i diplomatskim sredstvima medjunarodne i regionalne bezbednosti. Na kraju, postoji i problem ocuvanja i obnove velikih istorijskih i religioznih vrednosti Mesopotamije i Vavilona, koji su razruseni u toku bojevih dejstava. Glavna lekcija za svetske religiozne lidere, sadrzana u dramatici desavanja u poslednje vreme, je neophodnost jos jaceg ukorenjivanja ideala dobra u ljudskim umovima i srcima, pravednosti, uzajamnog uvazavanja. Danas je potpuno ocigledno da ce bez toga biti nemoguca izgradnja svetskog poredka, koji bi postovao interese svih zemalja i naroda, pomazuci njihov slobodan razvoj i stiteci njihovo kulturno i duhovno nasledje. Ubedjen sam da je to sto se desilo u Iraku i oko njega pokrenulo mnoga pitanja, na koja do danas jos nema odgovora. Hoce li suvremeni svetski poredak biti pravni i pravedan? Kako ce se odstraniti opasnost dominacije «prava jaceg»? Kako ce narodi sacuvati mogucnost sopstvenog nezavisnog pogleda na svet? Svetsko drustvo, ukljucujuci zemlje na samom vrhu vojnih pozicija, je duzno da da odgovore na ova pitanja. - Sta moze da ucini Ruska Pravoslavna Crkva u vezi medjusobnih odnosa sa drugim veroispovestima,
normalizacije konfliktnih situacija na Bliskom Istoku i u drugim regionima u svetu? Ako postoje takvi medjusobni odnosi, u cemu su oni konkretno izrazeni? - Nasa Crkva ima sve neophodne mogucnosti za ostvarenje svoje mirotvorne misije. Ni na Bliskom Istoku, ni u njihovim kriznim oblastima, zajednice Ruske Pravoslavne Crkve nisu uvucene u konflikt. To nam omogucava da nastupimo u ulozi posrednika i mirotvoraca za normalizaciju sukoba. Istovremeno, nasa Crkva u mnogim delovima sveta ima visok moralni autoritet i moze vrsiti pozitivan uticaj na tok dogadjanja. To je moguce reci na primer za Rusku Duhovnu Misiju u Svetoj Zemlji, i za prisutnost nase Crkve u raznim zemljama SNG. Ruska Pravoslavna Crkva samostalno i zajendo sa predstavnicima drugih religija i veroispovesti tezi podrsci procesa pregovaranja u kriznim situacijama. Na primer, bratski dijalog predstavnika Ruske Crkve sa religioznim vodjama Armenije i Azerbejdzana je imao veliki znacaj u prekidu oruzanih dejstava, mirenju neprijateljskih strana i narednoj stabilizaciji polozaja u Gornjem Karabahu. Kao konacan rezultat, izbegnuta je mogucnost prerastanja medjunacionalnog konflikta u medjureligiozno suprotstavljanje, iako je ta opasnost postojala i moze se ponovo pojaviti, dok se na drevnoj zemlji Armenije i Azerbejdzana ne uspostavi trajni mir. Sto se tice dinamike razvoja situacije oko Iraka, kako je poznato 17-og marta je predstavnicka pravoslavno-muslimanska delegacija iz Rusije, u misiji mira, upucena u Bagdad, gde se susrela sa drzavnim, religioznim i drustvenim predstavnicima. Naravno, bilo je tesko racunati na to, da ce uoci samog pocetka rata ta misija zaustaviti neumoljivo zahuktalu ogromnu ratnu masineriju, iako znamo da u zivotu ljudi i sveta, bez obzira na okolnosti, ostaje prostor za cuda Bozija. Ali ako se cak cudo i nije desilo, onda u krajnjoj meri zajednicka akcija ruskih vernika je pokazala svetu, da taj rat ne treba smatrati kao medjunarodni sukob muslimana i hriscana, niti kao projavu antagonizma izmedju islamske i hriscanske religiozno-kulturne tradicije. Pored toga, 9-og aprila 2003-e godine medjunarodni savet religija u Rusiji, na kojem su predstavljene pravoslavne, muslimanske, judejske i budisticke zajednice, je objavio specijalnu izjavu u vezi vojnih akcija u Iraku. Posebno je bilo podvuceno da rat u Iraku nema religiozni karakter i da je nedopustivo njegovo opravdavanje sa religiozne tacke gledista i uvlacenje novih ratnih snaga. Takav je u osnovnim crtama doprinos Ruske Crkve u razresenju jednog od najvecih problema nastupajuceg veka. 24.04 2003. http://www.rian.ru/rian/intro.cfm?nws_id=371493 |