Duhovne besede i pouke starca Antonija
Treci deo
O proslosti i buducnosti.
Otac Antonije je otvorio oci: “Sav uzas, oce sveti, ce biti u tome sto ce svaki covek shvatiti nepovratnost proteklih vremena mira. Nemogucnost povratka dana sticanja blagodati, ukrepljenja Bozanskim darovima. Kako je Hristos odgovorio na strah ucenika o covekovoj nemogucnosti da se spase? Sto je coveku nemoguce, Bogu je moguce. Samo Njegovom Blagodacu koja nas ukrepljuje mozemo da presecemo uzasni bezdan, koji vodi u ad. Bezdan izmedju ada i raja. I veruj, taj ponor nije neko ljudsko mudrovanje, nije neka mnogobozacka alegorija, kao u mitovima, ne. Taj ponor zaista postoji.
Secas li se stare bajke koja govori o tome kako je sin-bogoslov posto se vratio kuci za raspust poceo da dokazuje roditeljima da se u rerni ne peku dve kokosi, kako je u stvari bilo, vec tri? Otac je u toj prici mudro postupio: predlozio je sinu koji mudruje da pojede trecu, a sebi i zeni je ostavio prave kokosi. Tako i ljudi koji su odbacili Tvorca, uzdajuci se u svoj gordoscu obuzet razum, dobijaju trecu kokosku. Apostol je ucio: “A kad imamo hranu i odjecu, ovijem da budemo dovoljni” (1 Tim.6, 8). Tako je i bilo, dok su u bezumnom uzdanju u svoj um ljudi zaboravili da su i njega dobili od Boga, samo je on zatrovan sadasnjim protivljenjem Tvorcu. Dalje, gresenjem covek odbacuje Boziju Svemogucnost, a time i samo Njegovo postojanje. I ka nebu se ne izvija tamjan molitve i dobrih dela, vec strasni dim plodova ljudskih ruku. I sve malo po malo ... Sta samo odeca i hrana - daj i dvorce, automobile, avione! Cak ni hrana i odeca nisu one o kojima je Apostol govorio.
Zemlja, koja je cak zbog jednog greha postala prokleta, vec ne moze da trpi covecanstvo, koje je upalo u strasne grehovne mreze - strasne, odvratne, lepljive i neverovatno cvrste. Zatrovana i iznemogla zemlja, vec ne moze da podrzi zivot svega zivog sto se hrani od njenih plodova. Sedam i po hiljada godina ona je hranila svaku tvar. Sada ce glad pre svega znjeti plodove tog sveopsteg bezumnog grehovnog pada.
Neumernost u zeljama i potrebama je vec postavljena na vrh ugla tog bezumlja. Sto gore, to bolje. Zemlja ce jaukati, ali avaj te jauke niko nece cuti. Svaki veliki grad je izrugivanje nad prirodom, i zbog toga ce postati izvor nevolja za ljude. Najpre izvorom nesreca, a zatim opstom grobnicom za one koji u njemu zive. Kakve god terene da istrazuju naucnici, i kakve god zakljucke da imaju, i kakve god arhitekture zgrada da izmisljaju nece nista vredeti, i gradovi ce tonuti u preispodnju, povlaceci za sobom stotine i hiljade dusa bez pokajanja, bez raskajanja ... To ce biti neizrecivo strasno! Vasilije Veliki je slavio Boga jer nece doziveti te dane. Veliki medju Svetim Ocima - sveti Vasilije! I ljudi ce slusati, ali nece cuti, nece zeleti da se odazovu na poziv Tvorca na spasenje. Francuska, ta kolevka razvrata i bluda, bogoprotivljenja, oseca na sebi sve strahote zbog odbacivanja Boga. Morske bure i zemljotresi, brodolomi, ce donositi smrt svemu zivom i na priobalju i na kopnu - eto sta ceka otadzbinu revolucije.
Onaj ko se nadao da ce danas u mirnoj, snabdevenoj i uspesnoj drzavi naci odusak od zivota, u svojoj drzavi koja je iscepkana zlim silama - duboko se vara. Prelazak na sve te uslove pobednickog satanizma je samo dobrovoljno ukrcavanje u voz suprotnog pravca. I vagoni tog voza su na prvi pogled tako lepi i privlacni, i cak ne izgledaju kao zatvor. Zatvor i logor je - nasilje nad covekom. Voz savremene “civilizacije” je dobrovoljno predavanje sebe djavolu. On vec masta o dobrovoljnosti sledovanja njegovim pozivima, pa cak i prividnim. Predavanje sopstvene duse na vecno mucenje, dobrovoljno odbacivanje zelje za Bogoupodobljenjem i Bogoopstenjem - to ne da je strasno vec je i gore od toga.
Uzmi Adama koji je prvi zgresio, pa prvi i nije dobio ono sto je ocekivao: trazio je savresentvo cinjenjem greha, a nasao je smrt. Praoci su bili liseni ne samo rajskog Bogoopstenja, vec nisu dobili ni onu zemlju za koju su znali pre toga. Ona je bila pod uticajem duhova zlobe, a ljudi su primali na sebe strasan jaram robovanja grehu.
Tako i sada, trazeci zabranjeni plod na drvecu drzava koje ispovedaju gordost i poklonjenje mamonu, grade idole “slobode”, koje nose potpunu neumerenost u telesnom i ravnodusnost u duhovnom zivotu, ljudi ce sebi naci vlasnike-zle duhove, svaki u saglasnosti sa svojom pohotom. Iz toga ce nastati kultovi direktnog poklonjenja satani. Hiljade ljudi ce Velzevula nazvati bogom, uznosice mu pohvale i prinositi krvave ljudske zrtve. Ta epidemija bezumlja ce najvise pogoditi razmazenu omladinu, koja ne zna za fizicki rad. Vec raslabljena, zaboravivsi predjasnje slovensko celomudrije, ona je vaspitana na kultu poklonjenja idolu sile. I zato je mnogo podloznija da proguta adski falsifikat o tome da je Pravoslavlje vera slabih, a satanizam - jakih. I poverovace u to.
Borba sa svim tim moralnim smecem, koje je djavo nakupio od vremena svoje otpadije, na zalost vec ne moze da donese vidljivu korist coveku u svetu, koji je na svoja ramena primio satanin jaram umesto Krsta Hristovog. Zato ce vlast i u zemljama sa prividnim hriscanstvom gusiti cak i slabe pokusaje protivljenja americkom ludilu. Ona ce poceti da luduje povedena izabranim idolom - “slobodom”, uvlaceci ceo svet u taj vrtlog smrti, duhovne i telesne pogibije. Iako ce sluge tame biti sve manje zainteresovane za Ameriku sa svakim novim pokorenim narodom. Cak je i sada to samo uzasna batina u rukama Izraela i ribarska mreza za svetski sionizam. Ona je ispunila svoju ulogu u privlacenju svih zemalja i naroda na djavoljski put grehovnog odlaska u ad.
Onoga ko se do sada nije uhvatio na mamac americke demokratije “s ljudskim licem” i nije prihvatio kult “slobode”, ceka fizicka pogibija od udaraca te zvezdama ukrasene batine.
Cak i sada tesko da se moze reci da ceo svet ne predstavlja Novi Vavilon. Da, da, kao onda u stara vremena, kada su ljudi imali zelju da vladaju nebesima bez Bozijeg Blagoslova, protiv Njegove volje, tako se i danas radi na izgrdanji novog svetskog poretka, zasnovanog na suprotstavljanju Tvorcu. Jedan jezik, jedna kultura, jedna religija, jedan odlazak stada na duhovnu i telesnu klanicu...
Amerika vec pocinje ako ne da smeta a onda u svakom slucaju da razdrazuje graditelje novog svetskog poretka. Cak ni prividna nezavisnost dejstva njene vlasti u odnosu na pravog domacina, tog sinedriona, koji je prihvatio na sebe i ubedio Jevreje da na svoje glave prime Spasiteljevu Krv, ne zadovoljava one, ciji su preci vikali: “Raspni, raspni Ga!”
Prestonica “novog sveta” nece biti Njujork ili Vasington - jer ce oni prosto nestati. Centar Vaseljene ce postati Jerusalim, i to ce biti sledeci pokusaj da se zavlada svetom preko duhovnog pritiska na hram, izmedju cijih zidova je sve, sem Jevreja - nesto manje vredno od zivotinja, a bolje od drveta i kamena. I taj pokusaj ce biti uspesan. U starom “centru” ce biti streljanja, eksplozija, i uopste strasnog nasilja nad stanovnistvom. Ali i to ce biti iskorisceno za uveravanje svih i svja u neophodnost potpune kontrole nad ljudima.
Strasno ce biti bolesnima, hladno i samotno ce biti onima, koji u nasim godinama relativnog mira nisu pokusali da sticu ljubav, tu sveobuhvatnost svih savrsenstava, blagodat Svetoga Duha. A to ce biti samo mali odraz, i slaba slika geenskog ognja i adske hladnoce!
Ljudi ce se naci u takvoj situaciji jer su opet i opet odbijali da idu putem Bogoupodobljavanja, putem sledovanja Hristu dalje od Tajne Vecere, do Golgote, do Krsta. Neki od njih se verujuci u postojanje Boga uzdaju u svoja dobra dela, smatrajuci to dovoljnim za spasenje, odbijajuci da prime Boziju blagodat u Crkvi. Tako se sektasi busaju u prsa i vicu: “Gospode, ja verujem u Tebe!” Oni kao da umiruju Tvorca, Toga, Koji je Sam Sebi dovoljan, Kome nista ne treba, a tim pre ne pohvale i priznanja samog Njegovog postojanja, jer je ON I TAKO I TAKO- JEDINI POSTOJECI!
Hladnoca i duhovna glad nece muciti samo one koji su vidljivo otpali od nasledjenog duhovnog blaga, Svetih tajni, Blagodati, koju daruje, ponavljam, DARUJE Pravoslavna Crkva, jer samo Ona moze da je DARUJE. Hladnocu i glad osecaju i svi oni koji sebe smatraju pravoslavnima, ali ne zele da prime Duha. Cak ako takvi ljudi i ispunjavaju obrede, oni se ne napajaju blagodacu. To su zatvoreni, zapuseni sasudi, i oni ostaju suvi koliko god vi pokusavali da ih zalijete zivotvornom rosom! Jer su zatvoreni ... A takvih, avaj ima mnogo.
Za coveka je s jedne strane privlacno da sledi djavolskim pozivima, i da prati zov svog grehom razvracenog tela, a s druge - da se nada dobijanju Bozanskih plodova. Zato je i verovatnoca ispovednistva u poslednje vreme uvek povezana sa mucenistvom, i to ce ne samo zbunjivati ljude vec ce ih i odbijati od sledovanja Hristu. Stotine hiljada takozvanih pravoslavnih vernika ce odbaciti svoja uverenja, Blagodat, Boga. Adske sile su vec sprovele svoje dodeljivanjem brojeva svima. Da li se to radilo nasilno? Ne, prosto su postavljeni uslovi - ili primas broj i nastavljas da radis ili odlazis. Zbog precutne saglasnosti, a i direktnog blagoslova duhovnistva, cela zemlja se pretvorila u logor u kome nije vazno ime dobijeno na Krstenju, ni prezime nasledjeno od predaka, vec samo primljeni broj.
O proslosti.
Nesto slicno tome se vec desilo 1917-e godine. I to ne u oktobru, od koga uglavnom pocinju da racunaju pocetak vlasti sluga tame,ne, vec u februaru 1917-e godine. Upravo je februar bio mesec izdaje i drzave, i Pravoslavlja, i samih sebe. O mogucnosti desavanja slicnog u Rusiji, upozoravao je sveti Jovan, Kronstatski cudotvorac. Ljudi su slusali, ali nisu culi, a i oni koji su culi - nisu razumeli. A izdali su upravo sami sebe. Neko je potom znao da se popne na Golgotu, ponevsi Sveti Krst mucenistva, a za vecinu je sve krenulo putem u ad. Koliko je samo medju boljsevicima, vojnicima, nadzornicima, bilo bivsih seminarista, dece duhovnika, potomaka poznatih plemickih porodica!
A sta bi bilo s nama, poluobrazovanim iz duhovnih skola, da se PREMA RECIMA VRHOVNE CRKVENE VLASTI, 1917-e, PRI SVRGAVANJU RUSKE MONARHIJE, NIJE KONACNO ISPUNILA “BOZIJA VOLJA”! A svi su potpisali pozdravno pismo privremenoj vladi - i mitropolit Kijevski Vladimir, i mitropolit Moskovski Makarije, i arhiepiskopi Tihon, Mihail, Joakim, Sergej Finski i ostali. Neko od njih je poneo mucenicki krst, neko krst ispovednistva, a neko ... Da!
Cinilo se nista neobicno to sto su do nas neprekidno dolazile vesti o situaciji u Crkvi, samo je mene to malo interesovalo, kao i vecinu duhovnistva. Shvatas li oce da NIJE VAZNO SPOLJASNJE, VEC UNUTRASNJE. JEDISTVENA MOGUCNOST SPASENJA I TELA I DUSE JE SJEDINJENJE S BOGOM, I ODBACIVANJE SVEGA SVETSKOG. A politika, pa cak i svetska, iako je povezana sa crkvenom politikom, sve to nije korisno. Spasi i sacuvaj dusu koju je Jagnje Krvlju iskupilo na Krstu. Da, dusu su trovale sve informacije o tome sta se desavalo, ali su se one i prihvatale kao takve - otrovne za dusu. Ko njoj moze da smeta da se i u tamnici udostoji svetosti i nebeske cistote?! Dusa svakog coveka moze tako da prosija da svojom cistotom, svetloscu Bogoupodobljenosti, sticanju Svetoga Duha, prosvetli duhovnu necistotu i samog okorelog gresnika. Razumom je prosto bilo nemoguce shvatiti sve to sto se desavalo. Jer niko, sem obnovljenika, nije javno predlagao nesto sto protivureci Apostolskim pravilima ili Sabornim postavkama. Kao uostalom i sada. A ako je tako, onda izgleda kao da i nema o cemu da se govori - zivot tece normalno. Medjutim vecina shvata da normalnosti uglavnom nema, jer nedostaje ljubavi i caruje lukavstvo - ali je to nemoguce bilo kome dokazati. Ko je razoblicavao svestenstvo koje je skrenulo u arijanstvo, monofizitstvo, i slicne jeresi? Pustinjski monasi-otselnici, danasnji starci. I zato je sve bilo uradjeno kao bi se iskorenilo starcestvo iz crkvenog zivota. I projavljeno je mnogovekovno iskustvo pretvaranja belog duhovnistva u robove bez prava glasa: u svakom slucaju odvilkli su se da govore istinu.
Mucenistvo je u to vreme bila obicna stvar. Koliko je samo svestenika, koji su rukopolozeni dvadesetih-tridesetih, jedva iznelo zivu glavu od komesarskih revolvera pocetkom dvadesetih, krenuvsi strasnim putem na logorsku Golgotu. Ko je zeleo da izda, vec je izdao i oni su jos otisli sa Spasiteljeve Vecere. Nesrecnici su pisali pokajna pisma u novinama i sve to poricali. Neko je pokusao da spase zemaljski zivot upisivanjem u NKVD, ali se najveci deo preostalog duhovnistva odupreo. Spasavali su se na razne nacine - neko je lutao po gradovima i selima. To je obicno bio udeo monaha i monahinja iz razbijenih porodica. Oni razumljivo nisu mogli da ispunjavaju trebe, i zato su ziveli od milostinje i privremenih poslova: siromastvo se tako veoma brzo prekidalo. Bilo je dobro ako su imali neke dalje rodjake koji su bili spremni da prihvate pravedne skitalice. Pojedinci su se odlucivali na slican postupak - rezim sveopste kontrole je vec bio prisutan.
Svestenici su po pravilu prezivljavali od tajnih sluzbi i treba. Ali su ih nemilosrdno hapsili, i primenjivali najstrozije statute - kontrarevolucija, banditizam ... A rezultat svega toga je bilo odvajanje mirjana od Crkve i strasne prirodne pojave. To su dve medjusobno povezane stvari. Djavolizam je po svojoj sustini rusilacki i ne moze ni u kom slucaju biti graditeljski. Svet su sagradili i sacuvali Boziji ljudi, a ne toboze graditelji komunizma. Imao sam jednu prijateljicu-monahinju - ona je bila najskromnija i najsmirenija ljudska dusa. Bila je seljanka iz dovoljno imucne porodice - njen otac je posedovao mlin, a nju su hteli da udaju bukvalno pre revolucije. Ona je peske isla iz srednje Rusije za Kijev, a zatim u Trojicu. Posle toga je posetila shimnika, koji je ziveo u divjinama pored Nilove pustinje. Ona je tu dosla zajedno sa sestrom, i pravednici su im dali razlicite blagoslove - jednoj - brak, a drugoj - monastvo. Ona je u manastiru bila samo godinu ili dve, ali je sveti zavet sacuvala do kraja zivota.
Njene roditelje su vec u to vreme uhvatili organizatori kolhoza, i zimi zatvorili u jedan podrum.Zenama su dozvolili da obuku haljine, i one su ostale zive. Majka nije dugo zivela posle muzevljeve smrti - umrla je od tuge. I jadna monahinja je posla po svetu. Radila je kod seljaka, i u porodici, a u manastiru su je naucili da radi sa lanom i svilom. Najvise je zivela kod sestre, ciji muz iako ateista nije gonio zene iz postovanja prema veri, i nije hulio na monahinjine poglede. A ona, u svim zivotnim peripetijama ne samo da je uspela da ocuva zavete date Bogu pri postrigu, vec je kroz sve nesrece mudro pronela knjige ubijenih monaha. I to ne samo knjige, vec su bila potpuno ocuvana i pisma sa duhovnim poukama i fotografije mucenicki postradalih staraca. To je prosto bilo strasno prelistavati ta pisma - to je bio glas vapijuceg u pustinji! Oni su vec sve znali, zamisli, znali, videli i apelovali na zabludele mirjane, i sabracu - urazumite se! Ovi su ih slusali, ali nisu culi, ili ako su culi nisu poverovali. Zamisli duso moja kako je bilo njima koji su znali kraj tog bezumlja, da gledaju sta se desava!
Po sebi mogu da kazem, da je tesko bilo u tim godinama prividnog blagostanja prihvatiti prorocanstva o nastupajucim nesrecama. Da i same nesrece, ako je neko i verovao u njihovu mogucnost, su prosto smatrane kao neke nevolje i prolazne teskoce. A nesrece su vec bile na pragu, kucale na vrata, prouzrokovane razvratom morala i odstupanju od Pravoslavlja. Sve je bilo prozeto duhom nihilizma, ljudskih mudrovanja, paganskim duhom mistike i direktnog satanizma. Popularni kompozitor, nekoliko pesnika i slicni “stvaraoci” smatrali su sebe antihristima! Oni cak nisu smatrali za sramotu sto su svojim poklonicima izopacenih strasti pricali o kontaktima sa zlim duhovima, uzbudjujuci se djavolom i njegovim protivljenjem Bogu!
Svako neposlusanje i vlastima, i Crkvi, pa cak i drustvu vecina je smatrala kao projavu posebnog dara slobodoljublja. Slobodoumlje postaje znak dobrog ponasanja, ubicama se aplaudira, a nad zrtvama se smeju, njih mrze. Ta “sloboda” i jeste pravi nosilac istinskog ropstva. Vrlo brzo ce to osetiti i ubice i ti koji su podrzavali njihova gnusna dela. Nekoga od njih ce streljati, nekoga ce ostaviti da neko vreme radi na “izgradnji narodnog dobra”, ozivotvoravajuci te ideje kojima su sami razvratili Rusku drzavu.
Jevreji sa ruskim prezimenom ce uvesti zemlju u takvu katastrofu, kojoj ce biti ravna samo apokalipsa. I mnogi ce misliti da je to vec kraj, ali ce to biti proba kraja vremena, samo proba, iako veoma promisljena i javno sprovedana u saglasnosti sa strogim planom. Danas niko ne moze da kaze kada je taj plan stvoren, ali mislim da su se glavne instrukcije za unistenje Rusije pojavile odmah posle sloma hazarskog kaganata (od strane kneza Svajtoslava), kojim su upravljali Jevreji koji su obratili i hazar u judaizam. Tada im je ratoborni Rus postao kost u grlu, jer je imao nameru da unisti njihovu vekovnu trgovinu - Veliki put svile. Ubili su kneza. Izbrisali su svoj plan posle zauzimanja Krima od strane ravnoapostolnog Vladimira, koji je zeleo krstavanje i kaznu za bogoubice, - Jevreji su ovo poluostrvo takodje u potpunosti drzali u svojim rukama.
Mnogo, mnogo puta su potomci onih, koji su u strasnoj noci vikali: “Krv njegova na nas i na decu nasu”, pakostili Svetoj Rusiji. Koliko vredi jedna “zidovska jeres”. Novi mudraci sada to tako predstavljaju, kazu da su toboze mracni, neobrazovani novgorodski popovi u susretu sa evropski obrazovanim ljudima kijevskog kneza, nesto culi, ali nisu shvatili, izvrnuli i za sve optuzivali Jevreje. Neko moze i da poveruje u tu basnu, ali je bolno to da cesto slusamo o slovenskoj nerazvijenosti. Samo za koga tada sve (!) stamparije iz Litvanije nisu pripremale jereticke knjige i kao poslovne stvari vozovima slali u Novgorod, Moskvu?! I ako Sharije nije bio poslanik sinedriona, i ako iza njegovih ledja nisu stajale sve bogoboracke sile, kako je on mogao da bude tako mudar da dobije podrsku Turske, Krimskog hanstva, Poljske, Litvanije i uostalom cele Evrope?! Starci su tada spasli nasu Otadzbinu. Oni su vodjeni Duhom Svetim, razoblicavali neprijateljske interese. Koliko je samo trudova i uvreda poneo Volocki revnitelj Pravoslavlja - prepodobni Josif! Vise svestenstvo koje je imalo vlast je vec upalo u jeres, ali je neiskvareni narod podrzao pravednike.
Rusenje pravoslavnih nacela je pocelo u Piteru, u jednoj njegovoj parohiji, ali ga je gonjeni patrijarh Nikon predupredio. Tako se i desilo: u pocetku je u drustvu iskorenjivan tradicionalni pravoslavni nacin zivota, a to podrazumeva sve - i odecu, i hranu, i obrednost, i obicaje, sve sto predstavlja osnovu postojanja jedne drzave.
Sledeci udar je bio mnogo jaci i to direktno po Crkvi - on je takodje bio djavolski lukav - degradiranje duhovnistva na cinovnicki nivo i ni na koji nacin neprestizan od viseg nivoa. Za razdvajanje duhovnistva i naroda je korisceno i prisilno udruzivanje svestenosluzitelja, kao i prividna razlika u polozaju izmedju onih koji poseduju svestenicki cin i obicnih ljudi. Prividna zbog toga sto kao deca duhovnistva nisu primala svestenicki cin i postajali su obicni podlaci, vlasnici kmetova, a same svestenike su sibali, kao i seljake sve do kraja XVIII veka. Monahe su podvrgavali fizickim kaznama bezmalo do sredine XIX veka. Utociste se moglo naci kod nekih ljudi, a posebno kod plemica na visokom polozaju, koji su postovali svestenicki cin, u vreme kada je podrzavano javno ponizavanje lica koji su od Boga dobili poseban dar Duha Svetoga za vrsenje Tajni?!
Zatim - javno sramocenje Crkve, njenih dogmi, zakona hriscanskog zivota i duhovnistva. Kada su drustvo zaslepljeno svojim strastima priveli veri u svom tom bunilu, izasavsi iz naobuzdanog ada zbog svog protivljenja Bogu, od Crkve je oduzeta skola. To je bio strasan udar na duhovnost ljudi, a pre svega seljaka koji su predstavljali vecinu naroda Ruske drzave. Skola je pod rukovodstvom duhovnistva i seminarista, vaspitavala lepo vaspitane gradjane, i zakonu poslusne pravoslavne hriscane. ZAKONU POSLUSNE! U obicnim skolama su poceli da vaspitavaju nihiliste. Ko je bio prvi narusilac zakona?! Satana, a njegovo ime znaci - protivnik, nihilist. Dakle, vaspitavana su pokolenja satanista, buducih crvenokosaca - mracnjaka i streljaca - svih tih, koji ce kroz nekoliko godina igrati po ikonama, pucati iz revolvera u svete ikone, pusiti, lezati na svetim Prestolima, glancati svetim Antiminsima cizme, isprskane krvlju nevinih zrtava.
Posle toga ce vika necastivih u laznoj borbi biti usmerena protiv monarhije, zastitnice Pravoslavlja, i ostatka nacela drevnog zivota nasih predaka. Kako ce Sveta Gora ostati nerazrusiva stena istinske vere usred buduceg okeana izopacenosti, tako ce i Rusija kao jedini oslonac Pravoslavlja. Car je izrekao divnu frazu: “Jedini prijatelji Rusije su njena flota i vojska”. Ali, avaj, i flotu i vojsku cine ljudi. Sve ostalo je nesto drugo, ali su ljudi najbitniji. A jedinice su formirane od redova, maturanata sekularnih skola, u kojima su vecina ucitelja bili nihilisti, smatraj - satanisti.
I u visem krugu situacija nije bila nista bolja, ako nije bila i gora. Tesko je bilo naci porodicu u kojoj se nisu upraznjavale spiritualne seanse. Pravoslavlje se vec smatralo nekom zaostaloscu, starom stvari, koju vam je zao da bacite, ali i nemoguce da primenjujete u zivotu. Kako je sve slicno kao u danasnje vreme!
“Apostolska pravila su zastarela”, “ustave treba menjati”, ... Danas promene koje seju zlo, a sledeceg dana - zetva njegovih plodova!
Tadasnje vreme zetve posejanog protivljenja Tvorcu je bilo pocetkom 1917-e godine. U februaru te proklete godine ce cak i brat cara-mucenika ici sa crvenom masnom. Privremena vlada je pozdravljena od strane svih, sve do viseg arhijerejstva. Priznavali su je svi sem staraca, priznatih i nepriznatih, sada kanonizovanih ili prosto zaboravljenih. Oni, nosioci Svetoga Duha su vapili i pozivali - pravoslavni, urazumite se! Urazumite se! Ali, avaj, opet su slusali i nisu culi, a ako su i culi - nisu razumeli ili nisu verovali.
Koliko je bilo njih, otaca i bratije, sestara po celoj Svetoj Rusiji, u manastirima i vec izgnanih iz njih? Svetih arhijereja, koji su nosili krst apostolstva? Jer svaki od njih koji je bio gonjen, ali sacuvao istinu je bio veci nego sunce, koje zagreva samo telom. Duhovnistvo je grejalo ljudske duse, i zagrevalo zemlju verom i mucenickim sledovanjem Hristu, donoseci joj Boziju Blagodat. Upravo njihovim molitvama je Sveta Rusija i pobedila u borbi u Velikom Otadzbinskom ratu. Za njih postojanje vlasti nije imalo nikakvog znacaja, postojala je samo - Rusija. Ne shvatajuci to, mnogi ruski emigranti su odlazili da ratuju protiv Otadzbine pod tudjim zastavama. A rat nije vodjen protiv sovjeta, vec protiv samog Pravoslavlja, protiv ruskog duha.
Verovatno su organizatori bitke sa glavnim nosiocem duha Pravoslavlja - monarhijom - vec predokusili zetvu plodova antihristove vlasti nad svetom. Samo oni nisu ucili ruski narod pozrtvovanju, niti odanosti Hristu. Danas se mnogi podsmevaju prorocanstvima velikog Kronstatskog cudotvorca o kraju sveta, zaboravljajuci da u Bibliji postoji nekoliko opisa slicne promene Bozije volje. Prorok je tamo prosto bio uvredjen na Boga zbog toga sto On nije ispunio svoja obecanja, za kaznu iskvarenom narodu. Ali su se ljudi pokajali, i Gospod je promenio Svoju vec objavljenu odluku. Rusija je umivena mucenickom krvlju, i zato se i desilo to o cemu je govorio veliki prorok. Cak i oni koji se u obicnom zivotu ni na koji nacin ne odlikuju pravednoscu, sledili su Hrista na krsnom putu za Golgotu. To je bilo vreme izvanrednog podviznistva i istinskog ispovednistva.
Oce, danas toga nema, nema ... Svuda vlada pohlepa, strast za zemaljskim dobrima, neumerenost u upotrebi ... Znas li da su negde da li u Australiji ili u Rostovu, u najstrasnijim godinama neobuzdanog boljsevickog satanizma, izvukli arhijereja iz njegovih raskosnih kocija i primorali da ide peske. Meni su o tome pricali u logoru. A reci mi duso moja da li je Petar Prvovrhovni otisao iz Rima u kociji?! Apostoli su isli peske i zato su na svom putu susretali Hrista.
Mili moje covece, shvati da ja ovo ne pricam zbog osude - Gospod je vec pred vratima i ja znam da ce se zavrsiti moj vek. Zbog vas mi dusa strada! I to kako strada! Gresni ja, sav u grehovnim cirevima, ali sluga Boga moga. Veruj, ja znam kako On ljubi svakoga od nas, dece Svoje. On, Tvorac i Svevlasni Gospodin, pere noge Svojim ucenicima! Ko je danas na to spreman? Operi mi noge!”
Ja sam poceo da se okrecem po sobi i da trazim neku posudu, vodu ...
“Sta ti je svecasni oce, ja sam to samo rekao primera radi. Pre cu ja tebi oprati noge, nego ti meni! Ti jos imas vremena da posluzis mladjoj bratiji, a ja ga vec nemam. RADOST JE U SMIRENJU, A NE U GORODSTI; ISTINSKO ZADOVOLJSTVO NIJE U GREHU, NITI U STRASTI, VEC U STICANJU BOZIJEG PODOBIJA, U TOME U CEMU JE COVEKU MOGUCE. Jer tezeci mogucem, ti se udostojavas saucestvovanju Bozanskoj velicanstvenosti. Primeti dragi, Njegova velicina nije u rusilackoj sili, niti u sili zastrasujucoj i ukoravajucoj, vec u sili milostivoj, i neznoj, podrzavajucoj i ukrepljujucoj. Secas se kako Hristos i Apostoli nisu bili prihvaceni u samarjanskoj sredini i kako su ucenici molili kaznu za njene stanovnike? Gospod im je tada rekao da ni oni sami ne znaju od kakve su sile i sta treba da nose u svet.
A oni su u svet trebalo da donose mir, i samo mir. Jer Gospod nas Isus Hristos nije nista drugo rekao Svojim ucenicima posle Vaskrsenja, sem: “Mir vam!” On im nije pozeleo zdravlje, blagostanje i sve to sto mi zelimo; mi to tako cesto zelimo svojim bliznjim. Imajuci cak kamen na dusi, cesto po navici izgovaramo zdravice.
A nisu vazne sve te zdravice, vec spokojstvo, mir u dusi i mir duse. To je zalog mira u svetu, njegovog blagostanja i konacno njegovog postojanja. Ja sam u logorima mnogo slusao o ocima-pustinjacima, kako iz prvih vremena poznanja istinske vere, tako i o onima koji nisu ziveli tako davno. Uvek je bilo dovoljno onih ljudi koji su zeleli da odbace svetske sujete i da izbegnu cak i dodir sa svetskim sablaznima. U seminariji, avaj, nije bilo posebnog vremena za spoznaju pustinjskog nacina zivota. A u mestima kako oni kazu ne tako udaljenim ja ne samo da sam mogao da slusam o pustinovanju, vec i da posmatram taj otselnicki zivot. I njoj nisu smetali ni nadzornici, ni mukotrpan rad, vec suprotno - starci su to koristili u svoju korist. To sto je za druge bila kazna, oni su prihvatali kao mogucnost ukrocenja svojih strasti, i svoga tela. Monoton fizicki rad je samo doprinosio mogucnosti njihovog neverovatnog duhovnog uzrastanja, sticanju posebne molitvenosti i odbacivanju sujeta ovozemaljskog postojanja.
Tivejski otselnici i drugi s njima su uglavnom radili na pletenju kotarica. Oni su ih prodavali, a zaradjeni novac su koristili za dela milosrdja, ostavljajuci samo mali deo za svoj opstanak. Mi smo tamo bili robovi, mnogo smo radili i to bez ikakve nagrade. Ali s druge strane, oci-monasi prvih vremena su i kuvanu hranu smatrali izlisnim luksuzom, ziveli su gladujuci, sto se danas ne moze ni zamisliti! Prepodobna Marija Egipatska se hranila zrnima pustinjske trave, i njoj je to bilo potpuno dovoljno i za zivot i za molitvene i podviznicke trudove. I zato onaj ko nije bio navikao na svetsku neumerenost, taj kome je i cinijica brasna - luksuz, taj nije bio u ropstvu vec je bio slobodan! SLOBODAN OD IZOBILJA, A ZNACI SLOBODAN I OD DJAVOLSKOG UGNJETAVANJA!
Buduci da sam ucio kod optinskog starca, morao sam odmah da naucim kako se pletu mreze. Da, da oce pleo sam i jos kako! To je bilo prvo sto sam morao da naucim kod mudrog nosioca drevnog opita pobedjivanja sebe, pronalazeci istinsku slobodu u odbacivanju greha. Oh, kako je bilo tesko prvo vreme! Bivsi logoras, arhimandrit, koji je cini se prosao sve, sedi i plete mreze! Kakve samo misli se nisu pojavljivale, sta se sve razmisljalo za to vreme. Smirenje? Ali sta, reklo bi se da nista nije tako smirivalo kao sedenje iza bodljikave zice. Poslusanje? Korak levo, korak desno ... to je bilo sve. Rad? Gospode, nas u vreme rata koji smo pomrli na izgradnji narodnog dobra niko nije ni smatrao ni za sta! Ali to sto je od mene zahtevao starac je bilo ODBACIVANJE SUJETE, I STICANJE MIRA U DUSI. Upravo taj strpljiv, monoton rad je pruzao mogucnost USREDSREDJENJA ISKLJUCIVO NA SEBE SAMOG, POGRUZAVANJE U MOLITVU, PRIMORAVAJUCI DA SE POSTIGNE I OSETI MIR U DUSI. Spokojstvo sjedinjeno sa vidljivim plodovima svojih trudova je gradilo taj vidljivi osecaj smirenosti.
Starci iz moje logorske proslosti su vec prosli nauku umnog delanja, i oni su imali NICIM UPOREDIVU NAVIKU ODBACIVANJA SVIH MOGUCIH SVETSKIH SABLAZNI. Svaki od njih je bio svet za sebe, u koje svako nije imao otvoren pristup. Oni su obicno opstili medjusobno, i to opstenje se uglavnom svodilo na nekoliko reci, a ponekad i fraza. DRUGI SVET IH SE DOTICAO SAMO ONDA KADA MU JE BILA POTREBNA NJIHOVA MOLITVENA ILI NEKA DRUGA POMOC. PREBIVAJUCI TELESNO U PROLAZNOM SVETU, ONI SU SE DUHOVNO NALAZILI TAMO, SA TVORCEM. NJIH JE BILO NEMOGUCE UVREDITI, ILI IZVESTI IZ TOG STANJA SMIRENOSTI. Cak i kada su im kriminalci u pocetku otimali hranu, oni su se krstili i nastavlajli svoje molitveno bdenje. To odvajanje od obicnih, mirskih zakona je u prvo vreme kod mirjana izazivalo cudjenje, smeh i razdrazljivost, a zatim - neizmerno uvazavanje. Svet se moze pobediti samo neprihvatanjem njegovih zakona i apsolutnim sledovanjem Bozijem Zakonu. Svet se upravo toga najvise i boji, upravo protiv toga i ustaje.
Kraj prirodnog svetskog poretka.
“Oce Antonije, - upitao sam ga, - pomenuli ste kraj obicnog svetskog poretka, kako to shvatiti”.
“Pa tako treba i shvatiti. Da li je kazna Sodome i Gomore tok obicnog zivota? A pretvaranje Lotove zene u stub od soli? Naravno da nije. Na kraju vekova ljudi ce svu zemlju gresima pretvoriti u Mrtvo more, a sami nece postati soljani, vec kameni stubovi zbog svoje nepokornosti Bogu. Greh ce biti uznesen do poklonjenja, a sami grehopoklonici ce sebe dovesti do stanja bezdusnog kamena.
Vec danas je narusen tok normalnog zivota, ali i celokupno odricanje covecanstva od Boga Svedrzitelja. A to je isto sto i testerati granu na kojoj sedis. Ili sto svinje rade, iscupati koren drva koje te hrani, i isusiti izvor vode kojom si utoljavao zedj.
Svet je pre toga, stavivsi vrat pod jaram zla, sve vreme pokusavao tako i da ucini - da testera, cupa, zaglusi. Samo sada vec nece biti mogucnosti za ispravljanje ucinjenih gresaka. Satima ce se odbrojavati dani pre pocetka strasne osvete svim otpalima.
Slab covek, koji je samo na recima bio u veri, ali koji je i u mirnije vreme ostao zatvoren sasud za primanje Bozije blagodati, prosto nece moci da se usprotivi zlu svih adskih sila. On nema ni naviku da trazi pomoc u zastupnistvu Gospodnjem, jer se kao dete uzdao u Njegovu pomoc. Uverenost u svoje snage ce postati korak ka smrti. Bogu treba verovati, svim Njegovim recima i u svemu. Receno je: “Strazite!”, - znaci strazi. “Stici ljubav, - uci se da volis. Gospod je ucio da je cak i bezmislena rec protiv bliznjeg - osuda - veruj i ne huli na brata tvoga. Svako zna da dela milosrdja iskupljuju proslost - ukazuj milosrdje onima kojima je potrebno, nedge pomocu i toplinom, a negde - kopejkom. I nemoj da zalis, jer ne delis ono sto je tvoje, vec sto ti je Bog dao!
“Eto to je osnova normalnog zivota, fundament svetskog poretka”.
Ja sam cutao. Strasno mi je bilo i da zamislim da ce se raditi nesto jos odvratnije i uzasnije u poredjenju sa onim sto predstavlja danasnju realnost. Sta jos moze biti gore od te nezasticenosti savremenog coveka od drzave, kriminalaca, koji uostalom formiraju svoja drustva za cije postojanje su zainteresovani od organa “zastite vlasti” do onih, u cijim rukama se nalaze drzavna materijalna bogatstva. A starac, posto se verovatno malo odmorio, je nastavio.
“U logorima sam video izrazeno zlo kriminalaca. Njihova beskonacna raspravljanja, obicne tuce i tuce nozevima ... Istovremeno, nista ljudsko im nije bilo strano, i za njih je uvek bio otvoren put ka pokajanju i mnogi su ga koristili. Da, na prvom mestu su postovali fizicku snagu. Ali su poceli da uvazavaju i duhovne vrednosti, cak i ne shvatajuci ih u potpunosti, i ne odmah. Neko od njih se spustao do stanja slicnog zveri, ali vecina njih je iako u osnovnom obliku, sacuvala ljudski lik. To pricam zbog toga sto su ovi ljudi iako prestupnici bili otvoreni za dobro. Kao uze Prvovrhovnih Apostola u Rimu? Recju Bozjom, svojom pravednoscu i cistotom, oni su sve one zatvorenike koji su muceni u zatvoru ucinili ovcama stada Dobrog Pastira, i obratili ih od zla ka Hristovoj ljubavi, ispunivsi grehom opustosene sasude ljudske duse zivom vodom Svetog Duha. Ali da bi moglo da se ucini tako nesto dobro, treba i sam biti ispunjen dragocenom rosom vere i ljubavi.
U poslednje vreme ce sve i svja biti u zlu. Ne rodjenjem, vec dobijenim vaspitanjem i strasnom zeljom za grehom. Deca iz prividno sredjenih porodica ce se pogruziti u taj adski porok - narkotike. Zene ce biti bludnice, kao u Prvom Rimu, ne samo zbog novca, koliko iz zelje za zadovoljenjem telesne strasti i pohote.
Sodomija ce se smatrati nesto slicno kao odabrana hrana na piru stomakougadjanja. Nece biti cak ni moralnih, a kamoli duhovnih ogranicenja u cinjenju greha, i sve ce neizmerno raspaljivati strast. Bezstrasnost ce biti odbacena i od mnogih koji sebe smatraju pravoslavnima. Devstvenost devojcica i decaka - kako je to uzasno cuti, - vise nece biti blago za koje je zapovedjeno da se cuva slicno krhkom sudu sa dragocenom tecnoscu.
Oce, ne svidja vam se?! A sta od svega toga mi vec nismo znali? Nisu li cuveni pesnici, i to primeti, najpoznatiji, diskutovali u svojim poemama o tome s kim je bolje zadovoljavati pohotu - da li sa devojkom ili mladicem?! Upravo su nam oni doneli tu gnusobu pre nekoliko desetina godina. Oni ce biti pribrojani pobednicima na satanskom piru, muslimanima poslednjih vremena sa Jevrejima i ostalima koji prorokuju carstvo dobra na zemlji. Nesrecnici...
Ali i to je za pohotljivce poslednjih vremena samo neka medjuetapa. Uskoro gresnike s novcem vec nece zadovoljavati slicne pohotne zabave. Oni ce poceti da sluze svoje goste jelima od tih decijih tela, ljudozdrestvo ce se smatrati potpuno normalnim cinom, cak i vise od toga - znakom lepog vaspitanja. Ono ce zatim od zadovoljstva prerasti u obicno stomakougadjanje. U pocetku ce to biti nesto slicno jelu od hiljadu sevinih jezika iz vremena Prvog Rima. Ti ces to doziveti ... krepi se!
Gospodu nista nije nemoguce, i On ce verne sacuvati i u poslednje vreme. Najjace naravno ceka Golgota, strasna tajna Golgota, koju pripremaju sve adske sile. Ali ce biti i istinskog duhovnistva, koje ce Spasitelj sacuvati radi sluzenja Bozanske Liturgije, radi sjedinjavanja vernih sa Hristom, koji ce se kriti medju divljim razvratom bezboznika. Niko od onih koji zudi za Pricescem nece ostati neutesen. Imace oni i duhovno rukovodstvo, i ispovest i sto je najvaznije, Pricesce Svetim Telom i Krvlju Hristovom”.
“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - ali kako cemo biti udostojeni svega toga? Svi smo mi ljudi gresni, na ovaj ili onaj nacin, ali smo pod vlascu sveta. Kako se udostojiti - necu reci - izabranima, ali kako se sjedniti sa izabranima?!”
“A ti budi sjedinjen jer sve je receno u Jevandjelju, Apostolskim Delima, rastumaceno Svetim Ocima. Tezi da ispunjavas ono sto su oni rekli i zapisali. Seti se da je Hristos predlozio mladicu koji je ispunio sve zapovesti Bozije: “Prodaj sve i podji za Mnom”. Samo milosrdna ljubav i moze verujuceg coveka uciniti istinskim Spasiteljevim saputnikom. Sam znas da je robovski udeo - tacno ispunjavanje zapovesti, a sinovski - upodobljenje Bogu ljubavlju ka svoj svojoj braci u Hristu. Koliko puta je On ponavljao da nije dosao na zemlju radi pravednika, vec radi urazumljenja gresnika, i njihovog obracenja ka Dobru, milosrdju i blagosti.
I treba se urazumiti, cuvsi glas Sina Bozijeg, sledeci Njegov zemaljski zivot, kao primer ponasanja svakoga koji zeli spasenje. “NAS RADI CELOVJEK I NASEGO RADI SPASENIJA SSEDSAGO S NEBES...”. Ceo Njegov zivot je uspinjanje na Golgotu sa Krstom na bezgresnim ramenima. Za nas smisao takvog uspinjanja nije samo u trpljenju stradanja, vec i u Vaskrsenju, vecnom zivotu, svetom i blagom, u sijanju Bozije slave!
Sve nam je otkriveno: Hristos cak nije imao gde glavu da zakloni, a bliznjima je cinio samo dobro. On i Njegovi ucenici nisu uvek mogli da priloze cak i najmanji novcic za Crkvu. U strasnom trenutku pred nepravednim sudom i Golgotom, znajuci sta Ga ceka, Hristos se molio do krvavog znoja. A taj deo molitve koju su zapisali Apostoli, glasi:”Oce! kad bi htio da proneses ovu Casu mimo Mene! Ali ne moja volja, nego Tvoja da bude”. i ona treba da bude smisao zivota svakog Hriscanina. Treba, ali avaj oce, nije postala... Eto sta je strasno.
PRVI DEO .......................... DRUGI DEO .......................... CETVRTI DEO