Duhovne besede i pouke starca Antonija
Peti deo
Proslost i buducnost.
Otac Antonije je zacutao; uzimajuci u obzir njegove godine bilo bi normalno pretpostaviti da starac spava. Medjutim, pokreti dugih, suvih prstiju koji su kao i obicno okretali stare, izlizane brojanice su pokazivali da je budan. Gledao sam njegovo lice sa tankim, slovenskim crtama i produhovljenim, velicnastvenim izgledom i divio sam se - kako je taj covek mogao da prodje takva zivotna iskusenja i da sve to izdrzi.
Ja sam cesto morao da razgovaram sa ljudima, koje zovu “sedeoci”. Ali cak i oni koji su se iskreno raskajali za ono sto su pocinili su po pravilu bili ljudi koji su u zatvoru “odesedeli” vise desetina godina, noseci na sebi zig “zone”. Starac, koji je bez krivice bio okrivljen, je proveo iza bodljikave zice vise desetina godina i pritom ne samo da je sacuvao svoju dusu, vec je postao i oslonac za druge u delu spasenja.
Posto sam bio zaokupljen slicnim razmisljanjima, ja nekako nisam ni primetio da je otac Antonije vec otvorio oci i pazljivo me posmatrao.
“Jel' te to misli obuzimaju, oce sveti?”, - izgovorio je on sa toplim osmehom.
“Da, razmisljam oce Antonije, vi ste vec bili u tako surovim uslovima kakvi ce mislim biti i u vreme antihristovog carstva, pa ste se ipak spasli. Znaci, spasenje je moguce?” - odgovorio sam mu pitanjem.
“Ne, mili covece, to vreme sa onim koji dolazi se ne moze uporediti! - odgovorio je starac. - Te godine pokusaja djavolizacije Rusije su posledica greha, ali to je bio samo deo pripreme ljudi za primanje antihrista. Naravno, bilo je strasno - u pocetku su Svetu Rusiju obezglavili ubistvom cara i cele njegove porodice. Zatim su poceli da lome kicmu pravoslavne drzave: unistavali su seljake, duhovnistvo, verne ... Bogohuljenje je najvise od svega oskvernjavalo duse. Najstarvicnije je bilo skrivanje mostiju, ruganje nad njima i nad svetoscu uopste. Covek slab duhom je to posmatrao i mislio: “Meni su govorili: to se ne sme raditi - Bog ce kazniti. A ovi sta rade, i nista, nema ni groma, ni munje!” I sam se upustao u sve teske situacije. Na srecu takvih je bilo manje, nego onih koji su cuvali veru. Ali su odstupnici bili kaznjeni! Koliko njih koji su oskvernili svetinje, igrali na ikonama, je dolazilo kod mene da se kaje! Neko je dolazio sam, a nekoga su dovodili. Kroz nekoliko desetima godina su osetili na sebi karajucu Desnicu Boziju.
Logori, uzasne severne deportacije, glad, i hladnoca su mnoge slamali i oni su se sami molili da umru. Kada je poceo rat, znas koliko je bilo onih koji su zeleli da “speru sa sebe prestup krvlju”?! Naravno, ruskoj dusi svojstvena bol za sudbinu Otadzbine takodje nije bila na poslednjem mestu.
I sve to je bila samo proba adksih sila. Samo odstupnistvo od vere nije nosilo sustinu konacne smrti - bilo je vremena za pokajanje. A evo u strasne tri i po godine odstupnistvvo ce postati smrt, covekoubica ne samo da ce se odreci Hrista, vec ce radi vece uverljivosti pecatom ocvrsnuti svoju vlast nad poginulom dusom. Sve, kavez se zatvorio! Smrt! Da li razumes o cemu pricam? Odbrojavanje poslednjeg vremena je pocelo Prvim dolaskom Hrista na zemlju, o tome je Sam Spasitelj govorio, a Apostoli Jevandjeljem proneli kroz ceo svet. Ali cak i tada posle izdaje Sina Bozijeg i Jude put ka spasenju nije bio zatvoren. Blagorazumni razbojnik, koji je u svom zivotu pocinio tolika zla se spasao u poslednjim minutima svog zivota. Toga nema na kraju. Tu nece biti vremena za razmisljanje. I zemlja ce potpuno iznemoci stradajuci zbog ljudske zelje da je iskoriste ne po meri, vec vise od neophodnog. A nju ce svi razvlaciti, zabadajuci u i bez toga izranjavljeno telo svakakve stubove, cevi, kopajuci jame, kao i nekakvim kamenolomima. Pitao si kako ce nastati svi ti zemljotresi? Bio je kod mene jedan poznat naucnik, geolog. On je iz mog mesta, ja sam ga znao dok je jos bio decak, a sada zivi i radi u prestonici. Evo sta je on rekao - tamo gde iz zemlje-matice dovoze adsko gorivo, tamo obavezno nastaju potresi. Vise ili manje, ranije ili kasnije, ali se oni u svakom slucaju dogode. Evo ti jedan primer delovanja ljudske neumerenosti na prirodu. Kakav je smisao automobila, aviona, i svega ostalog sto ne moze da radi bez adskog goriva? Zar se ljudski zivot promenio na bolje ili su se izmenila osecanja srece i tuge? Sve je to neprijateljska zamka - okupiti ljude zajedno radi radi zajednickog rada u fabrikama, i odvojiti ih od Bozijeg sveta. A same fabrike koristiti sa direktnim naznacenjem - unistenje onoga sto je Tvorac stvorio!
To je jedan uzrok, a koliko ih samo ima? Mislim da samo Bog zna, a za nas ne bi bilo ni korisno da znamo”.
“Oce Antonije, - upitao sam starca, - a kako se od toga sacuvati? Ko moze da kaze gde se zemlja tresti, a gde ne?”
“Duso moja, - odgovorio je starac, - ti jos ucis?! A ja ti ceo dan samo o tome i pricam. Los lekar leci posledicu, a dobar pre svega trazi uzrok bolesti, da bi je izlecio. Od cega ce zemlja poceti da se trese i podrhtava? Ona ce se zatresti od strasnih ljudskih grehova i to vise puta. Treba teziti cistom zivotu i birati takvo mesto za zivot gde je manje greha. Nekada ce to biti cak ne ni na osnovu pravednosti stanovnika, vec zbog njihovog malog broja”.
“Selo?” - prekinuo sam starca sa tajnom nadom da ce on opravdati zivot u velikom gradu!
“Oce Aleksandre oprosti ali ja sam ti vec govorio tim povodom i nemam toliko vremena da ponavljam. Cuo si to sto ti se ne svidja a nesto drugo ne ocekuj da ti kazem. Mozda se umesto sela moze ziveti u nekom malom gradu ali bez tog satanskog pronalaska - visespratnica. Recimo, udaljena varos sa jednospratnicama.
To je jedno. Drugo su - izvori voda. Najbolje od svega je ako se mesto zivljenja nalazi negde gde su izvori mnogobrojnih voda. Tim pre sto ta mesta nisu naseljena, a i uglavnom su zapustena, pa samim tim i bezopasnija. Vec sam ti pricao da ce i selo biti utociste ali samo u neku ruku. Video sam mase gladnih, osatanizovanih zbog onoga sto se desavalo, od grehovnih padova gradjana, koji krecu u pljacku u sela. Jevandjelje treba shvatiti bukvalno - receno je bezi u pustinju, znaci bezi, ne razmatraj svete reci. I Gospod ce biti s onima koji ispunjavaju Njegovu Svetu Volju, a to je sigurnije nego sledovati plodove grehom uprljanog razuma.
Antihristova dejstva svetskih razmera ce biti moguca samo zato sto ljudi to sami zele, jer im je on mio. Zato satana toliko puta i pokusava da proveri spremnost covecanstva da ga (antihrista) prihvati, bojeci se narednog neuspeha. Veliki svetitelj je upozoravao da ce upravo ljudska zloba stvoriti pogidnu sredinu za njega. Ja dodajem: i svi gresi koji su u sustini posledica zlobe.
Ali cak i tada kada ce mu sluziti sve adske sile, on nece moci da kontrolise one, koji su ostali verni istinskom Tvorcu. Zasto danas pravoslavne ljude poducavaju na potpunu pokornost vlastima? Da bi im u buducnosti sto lakse stavili djavolski jaram, i udarili pecat. O parohijskom duhovnistvu i svestenstvu ne zelim ni da govorim - sveti dozvoljavaju da su masoni u oltaru, i da nastupaju sa soleja. Kada je tako nesto bilo vidjeno?!
Jednom je tako kod mene dosao neki zastupnik gubernatora, pred ovim izborima. Taj covek je cesto dolazio kod mene i ispovedao se. Ocigledno dusa koja nije okamenila, ali zeli da okusi i od kolaca onih koji drze vlast. Tako me je on molio da se molim za pobedu gubernatora. A ja mu kazem: “On je mason; mogu samo da se molim za njegovo urazumljenje”. Poslanik se zbunio i rekao: “A da li ste vi videli nekog gubernatora a da nije mason?!” Tako je to oce. A cemu se cuditi - oni su prokrcili put svuda jos za vreme Petra, a za vreme imperatora Aleksandra I su se veoma osilili. Zatim je zabranjeno njihovo postojanje, ali je to isto sto i zapretiti korovu da raste po poljima. Decembar 1825 godine je to pokazao, i samo zahvaljujuci carevoj odlucnosti drzava je spasena od smutnje - planovi buntovnika su bili napoleonovski!
Vlasti se treba potcinjavati po pitanju svog posla, ali ne treba ciniti nikakve ustupke po pitanjima vere. A ljudi se veoma cesto, zaglusivsi glas savesti, i glas Andjela-Cuvara, potcinjavaju vlastima u svemu. I oni se cak ne boje ni gonjenja, - u njih malo ko veruje, - vec se boje da u ocima svoje okoline ne izgledaju kao bela vrana. Posebno se deca i omladina, ugledajuci se na svoje roditelje, navikavaju na tu zavisnost od ljudskih misljenja, a to je strasno. Tesko nama, koji ne zelimo da cujemo i poverujemo svom Bogu, Koji nas uci: “NE BOJTE SE VREDJANJA OD LJUDI, I NE PLASITE SE NJIHOVIH ZLIH RECI!”
Secas li se stare poslovice: “Ako hoces mir- spremi se za rat!”; u odnosu na nas se to moze ovako protumaciti: “AKO ZELIS SPASENJE - PRIPREMI SE NA GONJENJA. Gospod nas stalno upozorava: “STRAZITE DA NE UPADNETE U NAPAST!” JER “BLAZENE SLUGE KOJE KADA GOSPODAR DODJE NADJE BUDNE”. A ljudi ne zele da bdiju i da straze.
Za nas je primer zivot prvih hriscana. Zamisli Prvi Rim: drustvo raznobojnih mnogobozaca, a njihove zanimacije najdivlje moguce - ubistvo coveka od strane coveka gladijatora koji se moze uporediti sa divljom zveri; blud, koji je uzdignut do poklonjenja, stomakougadjanje. Zar se mogu i nabrojati sva njihova bezumlja?! Toga cak nije bilo u mnogobozackoj, razmazenoj Grckoj, - tamo su se bavili naukama, filozofijom: smisljajuci kako da izgrade hram “Nepoznatom Bogu”. Rim je nesto drugo. Koliko vrede sami kultovi, skupljeni iz celog sveta! I eto u takvim uslovima, ne da su samo postojali vec su svojim zivotom procvetali medju svetima hiljade i hiljade Hriscana. Njihov polozaj u drustvu je bio veoma razlicit - od poslednjeg roba do dostojanstvenika, velikog vojskovodje. Ali njihov zivot se odlikovao jednom zajednickom karakteristikom - neprihvatanje stranog morala i negiranje drzave onda kada bi vlasti pokusale da ih prinude da postupaju po prihvacenim pravilima. Jer se od prvih hriscana nista drugo nije zahtevalo sem ispunjavanja prihvacenih zivotnih pravila u rimskom drustvu to jest spoljasnjeg postovanja prihvacenih obicaja. Oni su medjutim uvek, cak i pod pretnjom smrti, postupali po Bozijim zakonima, ne prihvatajuci i odbacujuci ljudske zakone.
Danas nije ni potrebna nikakva prinuda - poznanik pred poznanikom i svaki tezi da revnosno ispuni drustveno prihvacena pravila zivota. “Svaka vlast je od Boga” se shvata u smislu - sta vele da vlast nece uciniti - sve je od Boga. Ispovedajuci slicno, iza ledja te iste vlasti se ne skrtari sa nelaskavim karakteristikama njenih predstavnika. I eto sta je rezultat, jedan greh prelazi u drugi, tamo - u treci, ... i tako po zatvorenom krugu.
Ali cak ni to nije najstrasnije. Strasno je to sto se covek navikava zivotinjskom ponasanju: vlasnik je pozvao, i ona je dosla, nesto joj je naredio - i sledilo je ispunjenje zapovesti, bez razmisljanja, bez procene posledica za spsenje dusa ... A da bi verujucem coveku bilo lakse da prestupi zakon Boziji, vlasnik u jednoj ruci ima bic, a u drugoj - medenjak sa mirodjijama. A pored jos i “duhovno” opravdanje za izdaju Bozijeg zakona: “Svaka vlast je od Boga”. I u tome je poseban mamac - ucenje coveka da se hrani iz vlasnikovih ruku. Ne verujemo Bogu! Gospod je rekao: “U znoju lica svog ces zaradjivati hleb svoj”, a za nas je to nesto strano. Zapocni tu temu sa naucnicima, sa inzinjerima, pa cak i sa lakrdijasima svih boja, sa bilo kim i sa svakim - mnogo ce klevetati o stvaralastvu, o razvoju licnosti, o bilo cemu. Cak i verujuci. Niko ne zeli da proliva znoj, jer to nije prijatno. A Bogu treba verovati, i to verovati kao sto deca veruju svojim roditeljima, da mu oni ne mogu nista lose uciniti.
Gradovi ce biti pod posebnim nadzorom mracnih sila, i upravo ce u njima biti jednostavnije baciti ljude na kolena. Ako hleb ne stigne u grad, ljudi ce se za dan sloziti da se antihristov broj stavi bilo gde. Ali i pre njegovog dolaska, stanovnici gradova najvise osecaju teskoce te smutnje koji predstoji proci. I bice ih lakse pronaci, nego po selima, posebno udaljenim, zaboravljenim. Zli duhovi ce svuda leteti i izdavati - ali nece biti vremena da se svi pronadju, jer ce Gospod pruziti Svoju pomoc onima koji revnuju za spasenje.
Ja skoro svaki put kada ljudima pricam o neophodnosti da napuste uobicajen nacin zivota, vidim nedoumicu u njihovim ocima - zasto? I onda pocinju nejasna objasnjenja, pozuvanje na malu obrazovanost stanovnika cak i malih gradova. A ja im kazem: “A spasenje?”, a kao odgovor dobijam: “A meni je tamo neki otac rekao da je svuda moguce spasti se, i on takodje u centru grada ima dvosoban stan u visespratnici!”.
Kada cujem tako nesto, postane mi tako strasno i tada prevodim sve Spasiteljeve reci na nas, na duhovnistvo. Secas se kako je On govorio farisejima, da oni sami ne ulaze u Carstvo Bozije i da drugima ne dozvoljavaju. Majka Bozija se bojala prelaska iz jednog sveta u drugi, i molila je Bozanstvenog sina Svoga da Je sretne i provede! A nama je svejedno, mi ni ne razmisljamo da cemo kroz nekoliko godina ugledati zle duhove ali ne na ovoj svetlosti vec u buducnosti i to u svim njihovim groznim vidovima. Vi cete to doziveti, ja necu.
Ali ako ne zelis da trazis selo za sebe, onda izmeni nacin zivota koji se zasniva na potpunoj zavisnosti od drzave”.
“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - a sta je sa radom u ustanovama i preduzecima? I tu naravno postoji zavisnost od drzave, ali je ona minimalna, da li je to alternativa?”
“Oce ja ne kazem da vlastima nije moguce da svaku tu tvoju “firmu” zatvore u trenu. Koliko nepmanovaca nisu mogli da trepnu, kada su se od gospodara pretvorili u sluge. Ali cak i ako to odbacis, zavisnost i dalje ostaje - bez obzira gde radis neces moci da prezivis bez kupovine u radnji ili na pijaci. A to je vec pod kontrolom drzave. Tako ti je to. Visespratnicu zameni sa kucom u predgradju i dobrim parcetom zemlje. Odbaci modu u vezi svega - odece, pokucstva, automobila, svega. Oce, ljudi ne shvataju da sav novac ide u jedan centar i priprema se za njega, da, za njega. Masu glavom, ali niko ne veruje. Naravno, na selu nema tog komfora kao u gradu, pa je u tome i spasenje. Odvoji grad od sela - grad ce umreti, a selo ce preziveti i deset godina. Iako i tamo dospevaju sablazni i preko televizora, i studenata ... Ali primeti, grad ih izvlaci, i uvlaci u satanska narucja, ali sam u sela ne ide! Oni koji stoje iza svega toga znaju da je tesko obuhvatiti neobuhvatno! Jednostavnije je privuci na mamac ljude u grad, i uciniti ih nesposobnim za zivot bez pomoci iz centra, i time olaksati sebi posao.
Pre godinu i po dana su kod mene dolsi neki ljudi. Jedni su bili sa sela, a drugi iz (starac izgovara ime nekog malog grada) N-ska. Seljaci su se vidno snebivali iako su dosli ranije, i gradjani su prvi poceli da ulaze. Razumljivo, svakoga od njih su dovele neke licne nevolje, ali su se svi zalili na jedno - u gradu je prestala da radi pekara. Ja sam bio u tom gradicu, on je nedavno izgradjen ima svega desetak visespratnica. Izgradjen je sa odredjenim ciljem, koji se izgubio sa raspadom zemlje. Za ljude koji su se navikli da jedu samo svezi hleb, zatvaranje pekare je prosto bila katastrofa.
I potom ulaze seljaci, svi zajedno, njih sest-sedam, jedva je bilo dovoljno stolica. Pricaju o onome sto ih najvise boli ne stideci se svojih zemljaka. Pitam ih o zivotu ... i oni pocinju da se zale da je predsednik kolhoza prodao pekaru, i da se prestalo sa pecenjem hleba! Pitam ih kako su to preziveli, posto su vesti iz grada lose. A oni kazu: “Sami pecemo; slava Bogu psenicu imamo, sameljemo brasno i pecemo”.
Eto ti razlike izmedju sela i grada. Seljaci i melju psenicu u domacim mlinovima, odvezu ga u rejon, ali tamo treba platiti, a para nema. Eto tako oni prezivljavaju na racun zemlje-hranilice koja daje zrno selajninu kome je svojstvena dovitljivost. Te stvari su za grad neshvatljive.
Bivsi seljaci, koji dobiju ili kupe stan, svim silama pokusavaju da se ukorene u gradu. Trpe sve mane, uzimaju od roditelja koji su ostali na zemlji, samo da se ne vracaju u selo. Eto to je vec pomracenje uma!
A neprijatelj se raduje - sami idu njemu u ruke. Ljudima se cini da je u gradu bolje spasavati se - manje rada, veca mogucnost da se odlazi u Boziji hram, i da se citaju duhovne knjige. Ali to su pogubne fantazije zarobljenika zarobljenog danasnjim komfornim umom. Mnogi danas imaju vrtnjak ili povrtnjak, ali to ne seoskih 60 sotok (zemljisna mera - prim.prev.), vec i vise. Sa 6 sotok se ne moze preziveti, a mi nismo u Galileji gde se ubiraju i dve-tri letine godisnje. Da, i u gradskom nacinu zivota nema te veze sa zivom prirodom, kao na selu. Idila gradskog zivota ce proci kao letnji jutarnji oblak, i jos i brze, samo se nista nece moci povratiti.
Ne mogu se nabrojati sve neprijateljske klopke, i to je nezahvalan i nekorisan posao. Vaznije je nesto drugo - kako postupati da se ne upadne u rasprostrte mreze mracnih sila. Znas vec kako je svetom Vasiliju Velikom bilo otkriveno vidjenje tih demonskih mreza, koje su rasirene po zemlji u poslednje vreme. On je zahvalio Bogu sto ne zivi u poslednja vremena! Vasilije Veliki! A nama je svejedno ...
Nedavno je dosla jedna zena i plakala moleci za molitve - muz je posle dobijene plate usao u lift i putovao kuci. Na nekom medjspratu lift je zaustavljen, njenog muza su izvukli i oteli mu novac. I ne samo sto mu sve uzeli vec su ga i pretukli skoro na smrt. Pitao sam je da li se kod njih to cesto desava i pokazalo se da se to desava neprestano. Bilo je i slucajeva ponizavanja zena. Kazu mi: “Mi se oce trudimo da dodjemo kuci pre mraka i da vise iz stana ne izlazimo. A nisam uspela ni da odem - cekaju nekog od suseda da bi ih bilo vise!” I to je samo u jednoj kuci, a to je tek pocetak. Kroz nekoliko godina ce i danju biti opasno nalaziti se na ulici zbog razbojnika. Da, razbojnika zatrovanih moralom americke pesnice te ce ocajni, obicni ljudi poceti da primenju te cudne principe postojanja. Kao sto skorpion ubija samog sebe, tako ce i oni donoseci novu porciju otrova zlih dela u svet, priblizavati kraj svog zemaljskog, prolaznog postojanja. Umirace slicno gradskim zivotinjama-lutalicama - bez ispovesti, bez Pricesca, bez opela, cak i bez grobova. Nece biti tako jednostavno cak ni zakopati les na groblju, i lesevi ce lezati u kucama danima, dok se rodjaci i bliznji ne dogovore sa banditima koji kontrolisu groblje. I zato ce kao i uvek u teska vremena, poceti da se pojavljuju grobovi u dvoristima, na trgovima, i gde je god je moguce. Tamo ce sahranjivati tajno, s ciljem da sakriju grob, jer ce u gradu po noci poceti da lutaju gomile samih palih ljudozdera - u nadi da ce preziveti ako pojedu mrtvaca!”
Otac Antonije se prekrstio brze nego obicno. Slicno se krste pravoslavni u slucaju neceg veoma gresnog, i odvratnog sa recima: “Gospode, pomiluj!” Verovatno su mu te slike iz vidjenja do sada stajale pred ocima, i on nije prosto prepricavao nesto vidjeno, vec je opisivao to sto mu je bilo otkriveno, to sto je on ovog trena video. Iako je to samo moja pretpostavka.
Starac je nastavio: “VERA U BOGA I VERA BOGU, NADA NA BOGA I LJUBAV U GOSPODU”, - to je jedino sto coveku na zemlji ne dozvoljava da se preda vecnim adskim mukama, sto ne dozvoljava da mu se u srcu pojavi uninije zbog onoga sto se desilo; da ne padne u ocajanje zbog toga sto je video odvratnu zapustenost na svetom mestu; da zaustavi lukavi razum za prihvatanje sada koda a potom - pecata. COVEK KOJI NEMA POTPUNO UZDANJE U GOSPODA I KOJI MU NE VERUJE JE VEC MRTAV. Udeo takvog coveka ce biti strasan na zemlji, i posle stajanja pred Spasiteljem na Strasnom Sudu.
Cak i sada mi cesti cinimo takve stvari da bih se grizao od muke. Poslednjim sudom osudjeni i svojim sopstvenim izborom zla odredjeni za ad ljudi ce se sami gristi ali ce biti kasno”.
Starcevi ocni kapci su se spustili i iz ociju su mu tekle suze. Bilo je ocigledno da je za njega razgovor na temu kraja sveta i Strasnog Suda bio preterani dusevni napor. A ja sam odjednom pomislio: “Ako pravedan covek, ali ipak covek, toliko strada zbog ljudske pogibije, koliko i kakvih ogorcenja mi prinosimo Hristu bezgresnom, Koji je Krv Svoju prolio za iskupljenje nas nerazumnih?!”
“Oce Antonije, - prekinuo sam cutanje, - a pri bekstvu u pustinju, sta vi smatrate da je najbolje poneti sa sobom?”
Ne brisuci suze, starac se toplo, ali tuzno osmehnuo: “Ti si se spremio da bezis negde mili covece? Gonjenja su ti vec za ledjima, tako da ne moras da bezis - bice vremena da mirno otputujes”.
“Kako to oce?”, - prosla me je jeza po ledjima.
“A tako eto oce kao tamo - “nozevi izvuceni...”, ne secam se dalje. Bice i vec jeste. NE BOJ SE GOSPOD TE NECE OSTAVITI. VISE MOLITVE, VISE ASKEZE - PRETRPECES. A sta da poneses? Navike za molitvu i veru u Boga, uzdanje u Njegovu pomoc, dobra dela i naravno smirenje duha. A od materiajlnih stvari coveku ce veoma biti potrebne - gradjevinske alatke, sekire, lopate, i vec pomenuta “burzujka”. Naravno, odecu i obucu, jednostavni i prakticnu, i uopste sve sto moze da pomogne da se prezive tri i po godine. To i razlicite lekove, sibice, so, ...”
“A knjige oce Antonije?”, - zapitkivao sam.
“Njih bi ljudi trebalo da citaju ranije i da ispunjavaju ono sto su Sveti Oci napisali. U zavisnosti od mogucnosti sa sobom treba obavezno poneti Jevandjelje, Apostol, Psaltir. Pozeljno je poneti Bibliju, “Lestvicu”, “Nevidljivu borbu” starca Nikodima Svetogorca, Prolog, “Skola blagocesca”. Mislim da nece doci do citanja i ispunjavanja “Dobrotoljublja”, iako ni to nece biti naodmet. Ako postoji mogucnost da se uzme sve sto se zeli onda to treba i uciniti jer se knjigama treba drzati te linije - bice strasno. Vremenom je moguce i uninije, a treba se boriti i sa ocajanjem. Zato se treba truditi da se ponesu ukrepljujuca dela svetih Otaca, ili zbornici njihovih misli. Ali samo ne treba nositi sporne knjige i one koje kritikuju ili napadaju. To su otvorena vrata za ulazak neprijateljskih sila u dusu. Cini mi se da je jasnije sta treba poneti nego ono sto ne treba poneti ni pod kojim uslovom. A ne sme se nositi nista sto moze da sjedini sa svetom palim pod antihristove noge. Shvatas li, pijanom coveku je spokojnije u dusi kada oko njega svi piju. Bludnica zeli da vide sve bludnike oko sebe, a covek sa strascu stomakougadjanja - prozdrljivost. Tako ce i ljudi koji prime pecat teziti da svi sa njima dele njihov udeo. Ne znam kako, nije mi dato da znam, ali ljudi bez pecata ce se lako pokazivati mracnim silama, ako ih da tako kazem privuce njihov izgled. Tako da SA SOBOM NE TREBA NOSITI NIKAKVU ELEKTRONIKU! Cujes, nikakvu. Cak i automobil treba da bude jednostavan, bez ikakvih zapadnih trikova - inace ce i on od prijatelja postati neprijatelj.
ELEKTRONIKA, cak i ona najprimitivnija - radio, magnetofon, CE PRIVLACITI NJIHOV POGLED. Te naprave i ne noraju da dodju do njihovih ruku, ali ce one koji su primili pecat za koricu hleba usmeriti po tragu vernih. I zato je bolje udaljiti se od greha i izbaviti se od svega jos sada. A ako ti je zao onda nemoj sa sobom da nosis opasne stvari.
Ali se ne treba mnogo zadrzavati na tome, moze ali nije neophodno. Treba samo znati i to je to. TREBA MISLITI O STICANJU DUHOVNIH BLAGA, BOZIJE BLAGODATI I NAVIKA PRAVEDNICKOG ZIVOTA. Mnogo toga verovatno neces uspeti jer nema dovoljno vremena, ali ako ima mogucnosti da ostavis neke poroke, i za to slava Bogu. Iako vec i nerasuto znaci vec skupljeno. Za mirjane je dusespasonosno naravno da se prisajedine pravoslavnoj zajednici sa revnosnim pastirem, ali je to skoro nemoguce. Iako, u krajnjoj meri treba uloziti sve snage da se pronadje svestenik koji sluzi i koji se nije poklonio antihristu, da bi se imala mogucnost Pricesca. Meni je poznato nekoliko revnosnih pastira u cijim hramovima su formirane dobre zajednice. Oni vec sada kupuju kucice u predgradjima i pripremaju ih za sluzbu u vreme buducih potresa. Ako te Gospod udostoji da zivis u takvoj zajednici, onda pristupaj Svetim Darovima sto je moguce cesce, kako su to radili prvi Hriscani u epohi rimskih gonjenja. To ce te krepiti i pripremati za eventualno primanje mucenickog venca. Cuvaj se onih koji su primili pecat i poklonili se antihristu, razgovore s njima treba izbegavati, ali nikako to pokazivati, a posebno ne pokazivati da nisi primio pecat i sve ostalo sto je u vezi sa tim, i uopste na tu temu ne razgovarati. Treba malo pricati, a uglavnom cutati - jer prica moze da izazove podozrivost, i vec sad treba poceti zivot sa malo price. Shvatas li, nece uvek biti moguce odrediti da li je covek primio pecat ili ne, i kako se ponasati sa tim kodovima. Koliko ljudi je dolazilo kod mene za blagoslov da primi pecat, bukvalno pokusavajuci da iznude moje odobrenje za takav postupak. Ja sam sve odbijao da blagoslovim. Neko je odlazio ljut, a neki su govorili: “Spasi Gospode, oce! Sve smo shvatili, necemo primiti, oprostite za uznemiravanje”.
Nedavno je dosao jedan od takvih ljudi na visokom polozaju sa pitanjima iz licnog zivota. Gledam ga - i nesto nije u redu. Prekidam njegovu pricu i pitam: “A da ti kojim slucajem nisi primio kod?” On je istina pocrveneo i odmah je priznao da su i on i njegova zena primili kodove. Zatim je usledilo jasno objasnjenje o radu, o bolnici ... Ali nesto drugo je interesantno - on pre toga dugo nije bio kod mene i ja sam se raspitivao o njemu, a izmedju ostalog i o tome da li je primio kod. Ali su svi bili uvereni da je ta porodica odbila da primi kodove. I eto sta se desava! Zato treba biti obazriv u opstenju sa ljudima ali bez podozrivosti da se ne bi upalo u greh”.
Spasenje u gradu.
“Oce Antonije, a za one koji ostanu u gradu ima li sanse za spasenje ili ne?”- upitao sam.
“Zasto? Druga je stvar - jedan u gradu, a dva u selu. Ali se treba razumno koristiti sa “moze-ne moze”, kada se radi o spasenju dusa?!
Jedan otac mi je pricao jedan dogadjaj koji izgleda kao prica. Jedna od strana njihove industrijske zone, - oni su inace pravili sanduke za vojsku, - se primicala ogromnom blatu sa mocvarom. S jedne strane cak nije bilo ni bodljikave zice - svi pokusaji begunaca su se zavrsavali u drugoj strazi. Vapaji za pomoc onih koji su bezali su kod nekoga izazivali samo saosecanje, a kod straze - zluradost. Blato nije bilo toliko strasno, jer se ni zimi nije potpuno zamrzlo. U svakom slucaju, zimski pokusaji bekstva su imali slican rezultat. Ali na beg se odlucio belorus, bivsi sumar, koji je dobro poznavao blato. On je dugo posmatrao blato, nesto je procenjivao, raspitivao se gde su tonuli prethodni begunci, istrazivao je gde se nalazi gas, zardjala mesta ... uglavnom, spremao se. I tako su oni posli, njih pet-sest i svestenik, taj koji mi je ovo pricao. Posli su ujutru, po magli, i isli su kao guske. U pocetku je sve islo dobro, udaljili su se nekoliko kilometara od logora, i odmorili na ostrvcetu. A zatim je poslo - prvi, drugi, treci ... svi pokusaji za spasavanje su propadali u zidkoj, smrdljivoj mocvari i zavrsavali se time da je i sam spasilac propadao. Najgluplje je poginuo Belorus - zakacio je stapom neku pticu na cistoj vodi i ona ga je povukla. A smena straze je bila svega pet-sest metara od obale plivajuceg ostrvceta, ali toliko je nedostajalo. A vec se videla obala sa druge strane mocvare! Svestenik je dopuzao do nje! Eto pa izvuci pouku: spasio se onaj ko je bio najlosije pripremljen za taj beg, posto je svu svoju nadu polozio na Gospoda. Taj kome je kako kazu Sam Bog naredio da dodje se sablaznio na hranu, odlucio je da nesto pojede i poginuo je. Tako je i sa spasenjem u gradu. Pametan vojskovodja uvek tezi da njegova vojska bude brojno nadmocnija u odnosu na protivnicku. Ako za to nema mogucnosti, onda treba primeniti neke dosetke, kako bi se nadomestio nedostatak vojnika. Tako i mi u poslednja vremena imamo samo jednu prednost a to je - vera. Ali se i pravilo vere Apostol Petar sablaznio. Znaci treba se kloniti sablazni palog sveta i ukrepljivati svoju veru, uzdajuci se u potpunosti na Boga”.
Casovi istorije.
Otac Antonije je zacutao. Ja sam sedeo i razmisljao o onome sto sam cuo. Kao i uvek semena sumnje su davala svoje plodove - zar je sve too moguce?
“To je tako strasno, - podelio sam svoje utiske sa stracem, - i u glavi nisam mogao da razaberem da sve to moze da se desi”.
“A zar nam Jevandjelje o tome ne govori? - odgovorio je starac, - Zar da ti prepricavam kad se svaki dan i sam ukrepljujes citanjem Jevandjelja. Meni gresnom je toliko pojedinosti bilo otkriveno kako ce to biti. A Spasitelj je vec Apostolima govorio sta ce biti, a zatim su Apostoli prenosili vernima. I svi Sveti su se na ovaj ili onaj nacin doticali kraja sveta. Oprosti, ali nema ni jednog starca, koji ne bi poucavao duhovna ceda o spasenju u poslednje vreme. Ali tada se jos “razvijala” ta adska “civilizacija”, ali je Gospod dao nekome da vidi avione, automobile, elektroniku ... Mislim da je svetom coveku to bilo jasno, a ljudima - ne. Koliko sporova je samo izazvala tvrdnja da ce antihrist uci u svaki dom. I mi smo se u seminariji sporili, i to jos kako! Sve je postalo jasno tek sa pronalaskom televizora. A prorocanstva o metalnim pticama, koje pri poletanju stavljaju u sebe za ljude smrtonosna jaja? A celicna paucina koja treba da obavije celu zemlju? Taj skakavac iz Otkrovenja. Zar je malo nejasnih predskazanja iz Vidjenja Apostola Jovana Bogoslova, i manje poznatih staraca? Tesko je prihvatiti predstojece nevolje. Ali da li si ti razmisljao duso moja da sito drustvo uopste nije sklono da prihvati opomene o mogucim buducim tragedijama? Kako je prepodobni Jovan Kronstatski Cudotvorac upozoravao ljude, i jesu li ga slusali? Tesko je bilo iza spoljnjeg blagostanja uvideti predstojece nevolje. Rusija je samo u komunistickoj propagandi bila siromasna i nesrecna. Cujes! Vlast je imala mogucnost da jos od pocetka odobri drzavi kredite u visini od dve milijarde zlatnih rubalja! To je kolosalna suma i tesko da neka drzava u to vreme ima takav budzet. Zita i svih drugih poljoprivrednih plodova je bilo u vrednosti od nekoliko milijardi zlatnih rubalja. Milioni svinja, ovaca, stotine hiljada krava i konja. Jaja su merili pudima (1 pud = 16.38kg, prim.prev.) jer je ptica bilo nebrojeno! Rusija je hranila pola sveta, ali i Rusima je sve bilo dostupno: ovca je kostala nesto zimedju jedne i dve rudblje, krava - do pet rubalja, a dobri radnici su u fabrici dobijali stotine rubalja mesecno! To ti pricam, da je ta sitost bila pogubna, zaboravili su da je osnova blagostanja u duhovnosti, u Bozijem blagoslovu. Kada su obavezno Pricesce u vojsci zamenili gradjanskom drzavnom sluzbom, jedan covek od deset je nastavio da nedeljom odlazi u Crkvu! A neprijatelj nije dremao. Rat Japana sa Rusijom je vec bio placen od strane jevrejske zajednice u Americi, tako da su oni imali mogucnost da stvore smutnju unutar zemlje i da pokusaju da potpuno uniste Pravoslavlje?! Prva mirovna ni na koji nacin nije unistila drzavne snage, nju nisu osetili kako treba, u svakom slucaju ne na hrani. Niko nije uvodio kartice ili neka druga ogranicenja. Cak je i u vreme rata tesko bilo zamisliti da ce se zemlja demonizovati povucena demonom “slobode”. I odista sveto mesto ne biva pusto - uzeli su ikone i zamenili ih portretima zlih duhova. Ti kazes, tesko je zamisliti?! Mi smo vec porobljeni stranim duhom; ruski i slovenski se i ne oseca. Mozda samo u Crkvi i to ne u svakoj. Ali na redu je vec ratovanje Rusije sa drugim narodima: strancima, Kavkazcima, Kinezima, ... Sada su oni uglavnom samo prisutni u zemlji baveci se uglavnom pijacnim poslovima. Stranci, kao i ivek, se trude da na sve nacine unize dostojanstvo pravoslavnih i da stave sapu na bezbrojna bogatstva Rusije - Male, Bele, Velike. Ali docice i vreme njihove direktne vladavine”.
“Oce Antonije, - prekinuo sam starca, - ako je moguce ponovite ono o ruskom duhu u Crkvi?”
“Ja oce ne volim razgovore o tome, - nerado je odgovorio starac, - a i sta je tu nejasno? Odakle dolazi koncertno pevanje sa solistima i svom slicnom umetnickom opremom? Od katolika. Gde mozes da cujes iskonsko staro rusko crkveno pojanje - samo u desetak manastira i Crkava! Da li se kompozitorska dela koja izvode gordi svetski pevaci mogu nazvati molitvenim pojanjem? Naravno da ne, - jer nase pevanje - molitva, omeksava srce i pokrece ga na suznu, cistosrdacnu ispovest. Danasnji (ruladi) predstavljaju jednu rasejanost, zabavu. S pojanjem je sve jasno, a sada nesto o zivopisanju hramova. Dobro, napustene su kanonske ikone, i preslo se na zivopisne, iako je i ta novina od Rima. Ono i nije tako lose, ali ono sto danas predstavljaju kao kanon je - mrtvo. To uopste nisu te metode ikonopisanja iz davnina koje su dosle do nas. Dakle, zivopisno zidno slikanje - ali to nije to sto malaju u nasim hramovima! Ljudi koji nemaju pojma o Pravoslavlju, na osnovu katolickih i unijatskih metoda u najboljem slucaju hemijskim bojama stvaraju nesto novo”.
“Oprostite, - prekinuo sam straca, - a zasto ste rekli “u najboljem slucaju”?
“Jednom je jedan svestenik dosao sav uzasnut - otrkio je medju slikarima pravog satanistu. Otac ga je isterao, a ovaj se uvredio jer je toboze dobro radio. Tako da je u tako oslikanim hramovima nemoguce podici oci - jarkost boja je neopisiva. A ako jos tome dodas da vecina “ikona” u takvim hramovima nose u sebi i katolicke zablude, onda se postavlja pitanje - za koga se spremaju ti hramovi? A laz u hramu Istine? Vestacke svece u svecnjacima, vestacko ulje u kandilima, vestacko cvece za ukrasavnje ikona, vestacki tamjan u kadionici. U sovjetsko vreme nije bilo moguce uzeti pravi tamjan, ali sta je danas! Plastanice mastimo zenskim parfemima, ili kolonjskom vodom. Zar nema aromaticnih ulja? Ima, ali ne zele da trose, jer ce blagocestive zene i tako i tako doneti mirise. Ali to je vec posledica, spoljasnji odraz uzroka. Svaki hram ima nastojatelja, a nad nastojateljem je - arhijerej. Ko samo stoji iza njegovih ledja?! Pre nekoliko godina kod mene je dosao jedan svestenik koji je bukvalno bio u stanju nervnog rastrojstva. Sluzio je petnaest godina u cinu na selu, i zato jos nije dobio protojereja, a nije imao nikakvih kazni od strane arhijereja. Sada mu je zabranjeno da sluzi sa sledecim obrazlozenjem, skida mu se cin - jer vladajuci arjijerej zna kako da se odnosi prema nepokornima. Pocinjem da ga ispitujem, otac se uznemiruje, skrece misli. I na kraju sam posto sam shvatio o cemu se radi sam ispricao istorijat zabrane.
“Tako?, - upitao sam.
“Da, oce , tako, - odgovorio je starac. Pokazalo se da je uzrok zabrane njegovog sluzenja bilo postovanje ... carskih mucenika! A stvar je bila u sledecem: taj svestenik je pre nekoliko godina bio sa porodicom i pastvom na hodocascu u Rusiji. A tamo su se vec tada svuda prodavale ikone carske porodice i knjige o zivotu carskih mucenika. Kupivsi i procitavsi knjige, porevnovavsi njihovom podvigu, svestenik je uz pomoc pastve, pronasao u Trojice-Sergejevoj Lavri papirne ikone koje su odneli kuci i uramili. Okacili su ih pored (kanuna) - Mucenici jos nisu bili kanonizovani, pa su sluzili sluzbe za pokoj dusa, a ko je hteo obracao se mucenicima i za pomoc.
Neko je “obavestio” vladajuceg arhijereja. On je naredio da se svestenik “dovede u red”: zahtevalo se da se skinu i odnesu ikone. Pastva se pobunila jer je vec bilo slucajeva dobijanja cudesne pomoci posle molitvi ispred ikona. Tada su ocu urucili “vucju kartu” kako se govorilo kod nas na univerzitetu. Vidis li, slucajnost - to je sveopsti haos koji se ne ispoljava preko materijalnog. Mi ispovedamo da je Bog haos doveo u red podredivsi dogadjaje strogim zakonima postojanja. Teznja za haosom je svojstvena samo mracnim silama. I zato, ako se nesto desava, znaci da je neko za to zainteresovan. Eto pa ti razmisli sta i kako”.
“Tako vi smatrate oce...”
“Nista ja ne smatram, - nezno me je prekinuo starac, - mislim da znam pravila, i uvek sam se trudio da ih ispunjavam. I zato kada me nesto pitaju, ja pokusam da objasnim i da nekog nesto naucim. Ako ispuni i poslusa - slava Bogu, neko se urazumio; ako ne ispuni - bolje da nije dolazio jer se mogao opravdati neznanjem.
Jednom, nekako posle Vaskrsa, posle Nedelje Mironosica, dosao je kod mene jedan duhovnik iz obliznje eparhije. Pridoslica iz poljske Ukrajine, ali veoma pobozan i pravedan starac. Buduci da je i sam bio veliki molitvenik, a pritesnjen sa svih strana, on je i sam znao odgovore na svoja pitanja, ali mu je bio neophodan razgovor i poredjenje pogleda. On je posle dugog razgovora otisao da napise molbu za razresenje od duhovnistva i nastojateljstva. Posle toga je dospeo u jos vecu nemilost, ali je vec dosao miran.
Tezak je Krst svestenstva, oj, kako je tezak! Danas je sve tako uredjeno, da zeleo-ne zeleo, Pravila se narusavaju. Mnogi zato kazu da se ne moze spasti u svestenstvu, vec da treba raditi nesto ugodno, samo da se ne sablazni pastva i da se tajno ne cini nesto gresno. Ali takva vrsta osude je pokusaj prisvajanja Bozijeg Suda, cak i nad samim sobom. U Jevandjleju Sam Spasitelj kaze da covek sam ne moze da se spase, ali sto je nemoguce smrtnom coveku, Bogu je moguce. Ti samo prinesi sve svoje, potrudi se sa svoje strane, a Gospod ce dodati ono sto nedostaje. Neprijatelj se posebno trudi da iskusava duhovnistvo i da odvuce paznju pastira od spasenja, da bi potom rasturio njihovo stado. Ima samo jedan izlaz - strazenje, a na zamke mracnih sila prosto ne treba obracati paznju, a posebno se ne treba predavati zlom duhu srebroljublja.
Sveti Tihon Zadonski i prepodobni Jovan Kronstatski su ostavili veoma korisne dusespasonosne pouke za svestenstvo. I drugi su pisali, ali pouke Svetog Tihona i prepodobnog Jovana su posebno dostupne i prakticne. Jer kakvog je duha pastir, takva ce biti i pastva. Eto to je najstrasnije. Mirjani se opredeljuju za svoj put ili na spasenje ili na pogibelj. Tako je i za porodice. Pastir moze da iskvari celo stado. Primajuci svestenicki cin, skoro svaki svestenik masta o pravednickom vencu - avaj, svi smo mi gresni i svi padamo. Istina, jedni ustaju, a drugi to stanje pocinju da smatraju prihvatljivim”.
“Oce, - nisam izdrzao grizu savesti, - ta prica sa svestenikom mi je poznata - ona je pocela na skupu duhovnistva. Vladika voli da njegova odluka bude potkrepljena postavkama duhovnistva, ili uvazenih protojereja”.
“Jesi li ti takodje glasao za zabranu?”, - upitao je starac.
“Ne, na prvom skupu je bilo doneta odluka o odlasku svestenika na parohiju. Znam ko ju je doneo i zasto: taj svestenik je bio lokalni svestenik, sto u nasoj eparhiji vec povlaci za sobom vecu paznju, a pored je sluzio vladikin zemljak. Nisam znao kraj price - znam da je posle premestaja zamolio da ga oslobode od poslusanja zbog udaljenosti od dvesta do dvesta pedeset kilometara od mesta sluzenja”.
Glad.
“Oce Antonije, ja nisam u potpunosti shvatio osnovu globalne gladi - katastrofe, ratovi, uticaj tehnologije, su jasni. Pa neka je i zatrovano, ali treba da bude zita manje ili vise, i nemoguce je da ga uopste nece biti!” - upitao sam starca.
“Oce, - odgovarao je otac Antonije, nekako polako, razmisljajuci, - da li si nekada razmisljao o ovom pitanju: zasto pre revolucije nije bilo zita, ali ga je Rusija prodavala u neverovatno velikim kolicinama?”
“Verovatno je bilo znatno manje ljudi”, - neuverljivo sam odgovorio.
“Kazes manje, a pocetkom veka je u carevini bilo nesto vise od 130 miliona ljudi. Pre prve mirovne konferencije broj stanovnika se povecao, kao sto uvek biva u drzavi u procvatu, ali je u svakom slucaju bilo manje ljudi nego sada - to je jasno. Ali zemlja je obradjivana pomocu stoke za vucu - konji su vukli plug na lakom zemljistu, a volovo na tezem. Brzina obrade zemljista ne moze da se poredi sa savremenim traktorima. Pored toga i pasnjaka je bilo mnogo manje - ocuvane su sume, bilo je mnogo pasnjaka, livada za kosidbu. Da li ti mozes da zamislis koliko je bilo potrebno hrane za mesnu stoku, ne racunajuci tu ptice?! U sumovitim krajevima mocvare se jos nisu isusivale. Ali je hleba bilo dovoljno. S vremenom je postajalo sve gore i gore, bez obzira na to koju bi tehniku, hemikalije ili djubriva koristili - hrane svejedno nije bilo dovoljno. Posle rata je doslo do strasne nevolje - dve nerodne godine i uzasna glad cetrdeset sedme. Dolazilo je do ljudozderstva. U to vreme je kod mene dolazila da se ispoveda mlada zena: ona je pobegla iz kolhoza, koristeci se radnickom opremom za uspostavljanje rudnika u Donbasu. Dobila je normalnu platu, i omladina se navadila cim dobije plati da odlazi na pijacu i kupuje pihtije na komad. Ali jednom je jedan od mladica nasao u pihtiji deciji palac.
Danasnje izobilje hrane na Zapadu je prividno, kao i sva njihova “civilizacija”. Da, oni na racun hemije i svakakvih djavolskih smicalica uspevaju da odagje neki odredjeni broj ptica, zivotinja, hleba ... ali ne toliko da cak i njima bude u potpunosti dovoljno. Njihovi sopstveni prozivodi se smatraju veoma losim pa se tako i nama izvoze. Pravi proizvodi su veoma skupi i uvoze se i u Evropu i u Ameriku. Tako je danas. Svet treba samo malo da se zaljulja i nece biti ni tih mrvica, koje sada imaju. Stvar ce dovrsiti desetine novih zivotinjskih i biljnih bolesti, koje ce i za coveka biti smrtonosne. Mi imamo gotov proizvod, ali u to vreme ce neko morati da radi i na poljima - grad nastavlja da mami zdrave ljude iz sela. Pored toga, satanizovana Amerika ce dovesti do strasnih prirodnih promena i to sve nagore. Zatvorice se nebeski izvori voda, zemlja ce se isusiti bez ikakve nade za vlagu. Nesto ce nici, ali to nece biti dovoljno za sve. Stoka ce propadati jer ni za nju nece biti dovoljno hrane ni vode. Reke ce ili presusiti ili ce se pretvoriti u odvodne jarkove, iz kojih ce isticati smrtonosne mijazme. Isto ce biti i sa jezerima, ribnjacima ... Morsko stanovnistvo ce takodje pomreti i pored njih se nece moci ziveti. Riba i morske zivotinje koje trule ce podici sa dna sumporvodonik i doneti neocekivanu smrt stanovnicima priobalja. Eto ti gladi. Ona je uvek strasna, ali zemlja jos ne zna za ovakvu glad - nece biti ni hleba, ni vode, ni Jevandjeljske ljubavi ni sastradanja. To ce biti tuzan rezultat ljudske neumerenosti, i sledovanja sopstvenim strastima. Glad koji se desio za vreme cara u Povolozju je takodje bio posledica neumerenosti - prodaja hleba je donosila veliki novac, i seljaci su ga prodavali ne ostavljajuci rezerve. Vidis, moguce je i izgraditi dobru kucu, i sasiti novu odecu, kako nista ne bi bilo lose nego kod drugih. Drzava je tada spasla ljude pomagajuci im u svemu. Vec za vreme boljsevika je glad bila vestacki izazvana jer je novac koji je bio sakupljen za pomoc ljudima otisao na kupovinu parnih lokomotiva i svakojakih automobila. Koliko je tada ljudi umrlo!
Glad poslednjeg vremena ce biti jos gora - nece biti nade na bolje. Ranije smo znali da treba nekako preziveti miloscu Bozijom, i onda se ojaca od nove letine. Sada toga nece biti, nestace vere u Boga i nestace i vera u bolje sutra. Razmisljace se samo o sebi kako bi se prezivelo cak i na racun svog bliznjeg. Kao sto su nekada u blokrianom Lenjingradu banditi otimali od ljudi kartice za hleb ili prinudjivali coveka a ponekad i celu porodicu na smrt gladju tako ce se i sada hrana otimati i krasti. A bice i ubijanja. Na mestima isticanja cistih voda ce biti mogucnost za utoljavanje zedji i odgajanja nekog jestivog zelenisa, pa i hleba. Gospod ce dati nesto suvaraka kao za praznik. Mocice se naci i riba u potoku i jagode i pecurke u sumi. Na raznovrsnu hranu ne treba racunati, ali nesto ce se vec naci. I gonjenja ce u sumskim oblastima biti znatno slabija, a glavno je ne predavati se uniniju i strahu koje ce sugerisati zli duhovi. Tako se i sada treba spremati za sve sa uzdanjem na Gospoda, ali ne sme razmisljati samo o uzasima onoga sto ce doci, vec o sticanju Bozije Blagodati”.
“Oce, a kad vec pricamo o predelima recimo na Severu Rusije, u Sibiru gde su vece divljine, da li je tamo i bolje skloniste?”, - upitao sam.
“Sibir ce biti “zut” u potpunosti. Daleki istok ce pripadati Japancima, a za Sibir, njegovu naftu, gas i zlato ce se voditi bitke i to cak ne sa nasima vec sa Amerikancima. I bez obizra na to sto se zvezdano-prugasta batina svetskog sionizma nalazi u njihovim rukama, oni nece moci da pobede Kineze. I potecice zute reke na evropski deo Rusije. Ceo jug ce goreti i prolice se slovenska krv!
Japanci nece predati Kinezima Daleki istok - ostrvljani ce prosto negde morati da zive. Japanci znaju za nastupajuce tragedije svojih ostrva: njima je to bilo otkriveno preko mudraca. I sada oni kupuju zemlju, ali im je najprimamljiviji Daleki Istok Rusije.
Evropski Sever je privlacan ali tamo ne mozes da prezivis bez poznavanja neophodnih navika. Staroobrednici su se skrivali u severnim evropskim delovima, kao i u sibirskim, ali su ljudi bezali odatle u grupama. Jer je u grupi uvek jednostavnije nastaniti se na nekom novom mestu. Sem toga, ljudi tog vremena su bili prirodniji, vise su znali, manje su zahtevali od zivota, bili su jaci i zdraviji. I zato je i bolje ne gledati na tu stranu, jer i juznije ima dovoljno pustinjskih mesta za sakrivanje od antihristovih slugu”.
“Oce Antonije, i oruzje treba imati uza se radi recimo lova?”, - upitao sam starca.
“Ti o sebi govoris?”, - odgovorio je starac sa skoro prekornim pitanjem.
“Pa ne naravno, govorim u principu za sve”, - pojasnio sam.
“Ne, oce, lov nije koristan u poslednje vreme, - veoma ozbiljno je odgovorio otac Antonije. - I najmanje ubistvo i prolivena krv pa cak i beslovesnog bica ni na koji nacin nece doprinositi ocuvanju duhovnosti, koja je toliko neophodna za spasenje. Post i molitva, molitva i post; ne znam sta moze opravdati ubistvo divlje zivotinje - mozda samo realna opasnost od smrti gladju. Ali ce se tim razlogom opravdavati i primanje antihristovog broja, i ljudozdrestvo ... Ne znam, nisam video divljac ubijenu u lovu kod onih koji se spasavaju.
Poslednje vreme treba shvatiti kao jedinstvenu mogucnost za ociscenje i za molitvu Tvorcu za oprostaj grehova koji su ucinjeni u mirna vremena. Svako, cujes li oce, svako ce tih godina morati da pretrpi moralne, duhovne i fizicke muke. U manjem ili vecem stepenu - ali to je vec nesto drugo. Drugi Dolazak Spasitelja ce znaciti kraj tih muka za one koji su znali uz Boziju pomoc da sacuvaju vernost. I Gospod ce skratiti godine antihristove vladavine samo radi malog broja onih koji su Mu ostali verni. Zato ce za njih to biti praznik. A kako se mi spremamo za praznik - postom!
To ti je odgovor za lov. A sto se tice oruzja - pitanje je slozenije. Svako treba sam sebe da ispita da li je spreman da pocini ubistvo ili ne. Ako je spreman onda je bolje da ne nosi oruzje sa sobom, da se ne bi iskusavao. Ako covek ne moze da podigne ruku na bliznjega onda se oruzje i moze poneti kako bi se zaplasili nepozeljni gosti: bice mnogo lutalica koje ce traziti hranu. U svakom slucaju se treba uzdati u Gospoda, ali ne treba zaboravljati ni mudrost: “Ne kusaj Gospoda Boga tvoga!” Recicu jos jednom - pitanje je tesko i mislim da nema jedinstvenog odgovora. Svaki covek treba da postupa po svojoj savesti. Sta je oce sveti, vise nema nedoumica, a?”
“Da, oce Antonije, spasi Gospode! Vreme je i da podjem kuci”.
“Ja te ne teram mili covece, dodji i ne zaboravljaj put do starca!”
Zakljucak.
Jos nekoliko puta sam se sreo sa starcem pre njegovog upokojenja, koje mu je bilo otkriveno. U nasim svetovnim ustanovama vise tablice sa upozorenjem: “Kada izadjete, ugasite svetlo”. Starac je, ziveci po drugim zakonima, sve ucinio da bi onima koji ostaju da zive u teska, poslednja vremena bilo svetlije, toplije, razumljivije. Rodivsi se poslednjih godina XIX veka, on je doziveo do pocetka XXI veka. Prosavsi sve adske krugove katastrofa XX veka, ne samo da nije bio zloban na sve i svja, vec je sticao ljubav koju je bukvalno izlivao na ljude koji su ga okruzivali. On je u prividno jednostavnom razgovoru cesto koristio narodne reci, iako je bio veoma obrazovan covek. Otac Antonije je odlicno vladao latinskim, grckim i nemackim jezikom. U njegovoj sopstvenoj kucici na policama su stajala priznata svetootacka dela na tom istom grckom. Starac nije voleo da razgovara o tome, iako sam ga ja nekoliko puta pitao koliko jezika govori. Zadivljujuca je bila i jos jedna njegova karakteristika - on je umeo da slusa ali i da zapocne razgovor; pri cemu, cak iako posetilac nije zeleo da razgovara o necemu sto ga je bolelo, otac Antonije je nekako nenametljivo usmeravao razgovor na tu temu. A zatim je sve postajalo lako. Slusajuci tudje price, starac je nerpekidno izvlacio iz njih nesto poucno za sve i to zatim koristio u poucavanju svojih duhovnih ceda. Pri prvom susretu sa njim me je porazila jos jedna osobenost pravednika - stogodisnji starac, koji je proziveo tako komplikovan zivot je reagovao na laz sa decjom odsecnoscu. On patoloski nije prihavato lukavstvo, laz, cak ni obicnu neiskrenost, smatrajuci ih osnovom svakog greha i “neprijateljskim uzama za stezanje pravoslavne duse, djavolskim uzama u njoj”. Prosavsi desetine godina logorskog ada, on se nije zalio ni na kakve nevolje u svetu ili moguce zemaljske muke. “STARAC SE BOJAO SAMO JEDNOG - DA SVOJIM POSTUPKOM OGORCI ONOG, KOJI GA JE ISKUPIO SVOJOM PRECISTOM KRVLJU. ZATO JE CESTO NA PITANJE O TOME KAKO POSTUPITI U NEKOJ SITUACIJI ODGOVARAO: A STA BI GOSPOD URADIO? ZAR BI NAS SPASITELJ MOGAO DA...” i dalje je usledilo delo za koje je posetilac zeleo da uzme blagoslov - mito, otimanje od bliznjega, laz, ...
On je bio ljubazan do neznosti, i ljubveobilan i prema obicnim vernicima - radnicima, seljacima, tehnickom inteligencijom. Istina, samo u tim slucajevima kada jednostavnost nije bila sinonim kainitstva i hamstva. Sa glumcima, “slobodnim slikarima”, “drugovima rukovodiocima”, i svima onima koji su sebi uzeli za pravo da se nazovu “stvaralackom inteligencijom”, starac je bio veoma oprezan. On je uglavnom razoblicavao nepravednost njihovih pogleda, koju je izazivalo boemsko rasplinjanje. Najstrozije se odnosio prema duhovnistvu i to posebno pismenom. To je ovako objasnjavao: “Dosao je covek-gresnik - ja preko njega savetujem jos pet-sest palih. Dolaze slobodoumnici - oni imaju jos vise sablazni: mozda sto, mozda dvesta. A ako je pastir sagresio, i jos pokusava da propoveda, onda on moze da sablazni hiljade i hiljade ljudi!”
Bio sam svedok sledeceg dogadjaja: kod starca Antonija je dosao jedan “od proverenih” svestenika, sa poklonom za njega: svojom brosurom koja je izdata ulaganjem licnog novca, a “za siromasne”. Ja sam malo znao tog svestenika: i ljudi su mi pricali a i razgovarao sam sa njim par puta u eparhiji. Ta njegova brosura mi je takodje bila poznata, i ja sam trebalo da je ocenim jer su mi je neki ljudi doneli da je pogledam. U brosuri je bilo tvrdnji koje su u najmanju ruku sporne, a bilo je i onih koje kako kazu ne treba ni komentarisati. Posto je autor bio svestenik, morao sam da budem suzdrzan o oceni, ali sam vernicima samo preporucio da se ne udubljuju u izucavanje lukavstava zlih duhova na osnovu njihovih prica. Sada mi je bilo interesantno da cujem sta starac misli o tome. Otac Anatolij (ime je promenjeno) je usao u keliju i svojim telom bukvalno ispunio ceo slobodan prostor - on je bio veoma visok i neobicno krupan. Imao je oko cetrdeset - cetrdeset pet godina, on je kao uspesan mitroforni protojerej i ljubimac vladika, uzimao blagoslov nekako sa visine svog polozaja. Ali to nije uznemiravalo krotkog starca. A zatim ga je tako pristrasno razoblicio da ga je meni bilo cak i zao. On je to sve dobio, zbog toga sto je od vernih uzimao novac za proveravanje rukopisa: “Kako vam brzo stigne, tako i dajte”. Starac Anotonije je za razgovore sa necistim duhovima i njihovo objavljivanje u brosuri koja je deljena vernima, navodio jevandjeljske citate, i reci drevnih podviznika da necistim duhovima ne sme dozvoliti ni da otvore usta, a tim pre da se ne slusaju njihovi razgovori. I uopste, tesko je reci sta nije bilo podvrgnuto razoblicenju. Otac Anatolij se najpre hrabrio, a zatim se stustio, da bi na kraju razgovora trazio oprostaj. Starac je smeksao, ali je na kraju rekao dovoljno ostro: “Boga moli da ti oprosti, jer kaznu vec nosis na ledjima. Svoje knjige sam zapali, zavrsi dela milosrdja, staracki dom, sa sobom za sirote i spremaj se...” Kroz nekoliko meseci je stigla vest da je otac Anatolije poginuo u automobilskoj nesreci. “Otisao je u vecnost i starac Antonije”.
Proslo je nekoliko godina. Pojavila se mogucnost da posetim Verhnedonsk. Ali avaj, to putovanje mi nije donelo radost - u kuci vise nije bilo manastira: stare monahinje su se upokojile, poslusnice su se razisle. Neko je bio postrizen u manastirima, neko se nasao pored duhovnih staraca. U selu je jedino ostala shimonahinja Varvara koja je kao i ranije nosila poslusanje u horu.
Svestenik Aleksandar Krasnov, publikacija “Ukrajina Sengenska”
PRVI DEO ............................ DRUGI DEO ............................ TRECI DEO