Post i molitva
Bolesni imaju najvise problema sa molitvenim pravilom. Oni cesto ne mogu da se prinude na molitvu, neprekidno se izgovarajuci poslom, porodicnim obavezama, decom…A ukoliko pocnu sa molitvenim pravilom, obicno se toliko opterete, da veoma brzu posustanu i ohladne prema molitvi. Pritom, oni se secaju kako su bili “molitvenici”, kako su ustajali nocu, pravili poklone… • Kako je bilo dobro i sve smo izgubili… - s odusevljenjem pricaju oni. Tako se neprijatelj samo igra s nama, i zato je vazno, da duhovnik svakom bolesniku da pravilo prema njegovoj snazi, a zatim uputi da ga ispunjava onako kako treba. Drugim ljudima ne treba pricati o svojim molitvenim podvizima i uspesima. O tome treba pricati samo sa duhovnikom ili starcem. Pravi molitvenik se moze poznati po plodovima molitve, a ne po razgovoru o njoj. Posle toga, kad ojacamo u molitvenom pravilu, uz Blagoslov duhovnika, mozemo se moliti i nocu neko vreme . Ali to sve mora da bude uz Blagoslov duhovnika. Trudite da se da vise citate o molitvi, pravite beleske za sebe onoga sto vam je blisko srcu. Skupljajte duhovni biser u svoju riznicu: on ce u potrebno vreme doneti svoj plod. Samocinie je strasno, a narocito je ono pogubno u molitvi. Treba neprekidno citati molitve u hramu, dok se svestenici spremaju za Liturgiju. Moze se citati pravilo pred Pricest, kanoni. Posle Sluzbe obavezno treba citati zahvalne molitve posle Pricesca. Tako se bolesni, od kojih mnogi cine svoje prve korake ka Crkvi, privikavaju na zvuke molitve, pamte reci i uce da ih pravilno akcentiraju. Nedopustivo je pogresno citati molitve, nepravilno akcentirati reci. Zbog toga je u prvo vreme potrebno na to obratiti narocitu paznju. Dalje – citanje na slavjanskom jeziku, objasnjenje znacenja reci koriscenjem recnika. Pozeljno je u kuci imati magnetofon i zapise duhovnih pesama, pouka, Sluzbi. Oni koji su koliko-toliko prisli Gospodu, obicno usnu molitvu smatraju drugostepenom i odmah zele da zadobiju Isusovu molitvu, zaboravljajuci pritom, da “svako voce ima svoje vreme”. Vernici koji su nedavno poceli da dolaze u Crkvu pocinju da upraznjavaju nesto sto je svojstveno monasima ili iskusnim ljudima u duhovnom zivotu. Treba se uzdrzavati, i truditi se da se sve osvaja postepeno, ali temeljno. Molitva treba da postane nasa nasusna potreba, neprekidno delanje. Cim osetimo da nas Gospod cuje, i da nasa molitva ne ostaje uzalud – ona za nas postaje radost i uteha. Za bolesne su veoma vazne zahvalne i pokajne molitve. Naravno, zahvalnost Bogu Koji nam je dao vreme za pokajanje i ispravljanje treba da bude osnovno stanje duse. Procitajte pokajne uzdahe Prepodobnog Pajsija Velickovskog ili stihove Georgija, zatvornika Zadonskog.
Ne treba da zaboravimo da je molitva – nase oruzje. Ali je ono samo tad opasno za besove kad umemo da ga koristimo. Zato obratimo posebnu paznju na usredsredjenost, nerasejanost nase molitve. Ne zurite! Neka nas uzdah Bogu bude kratak ali s paznjom. I na kraju, nocu da napomenem da su za uspeh u molitvi potrebni odredjeni uslovi, od kojih su najvazniji: poslusanje, smirenje i trpljenje. A takodje i bezbriznost. Opstepoznata je i vaznost posta, ali se mora primetiti sa cudjenjem, da se nikada kao danas tako slabo nije postovao post. Pravila posta su pretvorena u neki etalon, nedostizan vrh, koji treba imati pred ocima, ali na koji nije neophodno penjati se. Ali, bez upraznjavanja posta se ne mozemo spasti. Danas na pitanje: "Da li drzite post?" – cesto dobijas standardni odgovor: • Ne, ja sam bolesna. • A od cega? • Bole me noge i ne mogu uopste da hodam. • Pa zbog cega vam post onda smeta? • Ne znam… Post nije samo uzdrzavanje od hrane, niti ogranicavanje kolicine hrane koju uzimamo. Post je ritam zivota nase duse, njeno disanje. Kada narusavamo post, nasa dusa ogrubljuje i nije sposobna da se moli, niti da savlada bilo kakvu tugu. Osecanja onda postaju ovozemaljska, a ne duhovna. Placemo i ridamo, ali ne zbog toga zbog cega bi trebalo. Ne placemo zbog svojih grehova, vec iz samosazaljenja. Zaboravljamo da je Rusija krstena pre hiljadu godina, da su nasi preci sveto postovali postove, i da se njihovo narusavanje smatralo najozbiljnijim grehom. Covek koji nije drzao post se smatrao kao jeretik, otpadnik, neprijatelj Crkve. Pa tako u stvari i jeste! Godisnji ritam postova i posnih dana u nedelji nam je predat genetski, i njegovo narusavanje vodi narusavanju funkcionisanja celog organizma. A da ne govorimo o dusi. Nikakva dijeta nece pomoci, gladovanje niti polivanja nas nece spasti, ako se ne vratimo na svoje iskonsko, ako ne budemo strogo postovali Svete Postove Pravoslavne Crkve. Teskoce drzanja posta su izmisljotina. One bi bile zelja da postoji odlucnost… jedna bolesnica mi je sa odusevljenjem ispricala da joj je stitna zlezda postala normalna posle nekoliko meseci strogog posta. Ali sta je tu zacudjujuce? Jer mi mnoge bolesti i dobijamo upravo “kao nagradu” za nepostovanje posta… Necu govoriti o tome cime se savremeni covek hrani. O tome pisu lekari, a ja sam hteo da skrenem paznju bolesnima na to sta ne smeju da upotrebljavaju. Narocito ukoliko su duhovno bolesni i u njima “zivi” bes. 1. Ne treba uopste jesti meso jer ono snazi necsitog duha. 2. Isto se odnosi na slatkise, cokoladu I kafu. 3. Zabranjuje se upotreba vina jaceg od 16 gradi, a pozeljno je da se uopste ne pije. Za one ljude koji stradaju od zelje za vinom, pitanje njegove upotrebe potpuno otpada. Odgovor je jednoznacan – ne sme se piti! 4. Torte, sladoled, zvake, pepsi, koka-kola i slicni gazirani napici su takodje pod zabranom. 5. Moraju se izbegavati i ljuti sosevi inostrane proizvodnje 6. Savetujem da se manje upotrebljava beli hleb, krompir, kolaci, narocito oni ljudi kojima oticu grudi, ili koji imaju cistu ili polipe. Odrasli ne treba da piju mleko, a narocito kravljeg. Bolje je uzimati kiselo mleko, kefir i sir. I naravno, ne zaboravljati najvaznije – duhovni post. Moramo i to da napomenemo, zato sto bolesnici kako-tako vode racuna o ishrani, oni najcesce gube iz vida pravila duhovnog posta. Sta predstavlja duhovni post, i u cemu se on sastoji? Prvo – to je uzdrzavanje jezika. Covek, koji je dostigao savrsenstvo, po misljenju Prepodobnog Siluana Atonskog, govori samo ono sto mu zapoveda Bog. Ali za nas je vazno da izbegavamo osudjivanja, praznoslovlje, rasprave o ovosvetskim desavanjima. Za vreme posta se ne sme odlaziti u goste, slaviti rodjendani s nevernicima, koji ne postuju post. Isto se odnosi i na sahrane i pomene. Drugo je – uzdrzavanje pogleda. Za vreme posta treba manje setati ulicama, pijacama, prometnim mestima, i uzdrzavati se od promatranja nekoga ili necega. Trece. Um treba da se zanima bogomislijem, narocito razmisljanjima o prolaznosti zemaljskog zivota i adskim mukama, o Hristovim stradanjima za nas. |
|---|