Pored cudotvorne ikone

(Iz licne arhive)

Prica jeromonaha Nikolaja o boravku ikone “Dostojno jest”u Atini

“…Ikoni “Dostojno jest” su dolazili da se poklone i ljudi koji su stradali od necistih duhova. Prvi put sam se susreo sa takvim ljudima uvece 10. novembra 1987. Godine, kada je otac Sava (atinski jeromonah, koji je citao molitve za posednute) doveo u hram te ljude: muskarce, zene, devojke, decu – da bi se poklonili ikoni. Mene su takodje zamolili da budem pored ikone, i doneli su mi epitrahilj i Krst. Prisao je otac Sava, celivao Lik, zamolili su i policiju za pomoc, a narod su zamolili da priceka da bi se bolesni poklonili. Oni su poceli da prilaze, ali ne prisavsi ni na 7-8 metara, pocinjali bi da vicu i da se grce, potpuno menjajuci svoj lik – lice im je dobijalo strasan izraz i glas im je bio promenjen. Nekoliko tesko bolesnih ni petoro policajaca nisu mogli da dovuku do ikone, jer su dobijali snagu i lako su se otimali, razbijajuci policajce, kao decu. Cela crkva se molila videvsi to. Besi su vapili: "Ni za sto ka Mariji! Pre zelim da odem u ad nego Njoj da se poklonim!" - psovali su Je, pljuvali na ikonu, proklinjuci taj dan kad je Ona zacela Plod u Svojoj Utrobi. A jedan od njih je vikao: "Marija! Tvog Sina sam ja mucio! Ja sam ga zakucao klincima! Ja sam uzbunio sve protiv Njega!" - ulozili smo ogromne napore kako bi oni celivali ikonu. Ali najsurovija od bolesnica se otela i trcala prema mojoj strani ispustajuci divlje krike, spremna, cini se da rastrgne sve sto bi joj se naslo na putu. Malo sam razmislio i ogradih je krsnim znakom – ona je stala kao ukopana, i pocela da me moli da je ponovo osenim krsnim znakom sto sam i ucinio, pritom sve vreme citajuci molitve. Tada je ona pocela da me vredja da je nisam osenio kako treba i uhvatila je moju ruku s Krstom, prigovarajuci: "Zar ne vidis rogove? Udaraj po rogovima! Evo ovako!" – i pocela je iz sve snage da se udara po glavi. A druga je zatim uzela Krst u zube i pocela kao ranjena zver da grize metal. Medju njima je bilo i dece, pri cemu je svako od njih drzalo po nekoliko ljudi. Posle molitvi i suza sve se utisalo i zahvaljivali su Presvetoj.

12. novembra je otac Sava ponovo doveo bolesne. Ali sam mu ja ovoga puta predlozio da ih pre svega odvede do ikone i procita nad njima zaklinjuce molitve, s cim se on slozio. Tada su zamolili jeromonaha oca D. , Svetogorca, da on procita te molitve. On je uzeo Trebnik s molitvama, epitrahilj i Krst, kao i ja, a bolesne, kojih je bilo 15, su zamolili da predju na sredinu crkve. Otac D. nije uspeo ni usta da otvori kako bi rekao: "Blagosloven Bog nas…", kada je pocelo nesto uzasno nalik riku mnogih divljih zveri, kojem je odjednom prikljucena elektricna struja, ili bolje je reci poceo je rat izmedju Carstva Bozijeg i carstva tame i zla. Posednuti su se valjali, grcevito se previjali, vikali iz sveg glasa. Nad svakim od njih je bilo po nekoliko ljudi koji su ih drzali. Svi ljudi koji su se tada nalazili u hramu su klekli na kolena, videci mucenja sebi slicnih, usrdno se molili, i ne zaleci suza pevali: "Gospode pomiluj!", "Dostojno jest…" i druge tropare i molitve. Ja sam izabrao decu, a njih je bilo troje: dve devojcice-bliznakinje i decak. Citao sam razne molitve koje su mi padale na pamet, i ogradjivao ih Krstom, a oni su odskakali od Krsta, kao od ognja, i tako se otimali da su ih drzali za ruke i noge. Devojcicama-bliznakinjama je bilo po dvanaest godina, i one su se mucile zbog krivice roditelja, jer kada su imale samo 15 dana, roditelji su ih ne docekavsi molitve crkve po isteku 40 dana posle rodjenja dece, otisli na plazu na more i tamo gde je sve sto se radi gresno (mislim na plazu), bes je bez muke usao u njih, zgrcivsi ih, ali su one posle dugogodisnjih napora i molitvi pocele da hodaju normalno, ali se nisu u potpunosti oslobodili dejstva lukavog.

Nismo jos uspeli da umirimo decu, kad dovode mladu devojku, koja sva drhti, skrguce zubima. Pitao sam njene rodjake za njeno ime, prekrio je epitrahiljem i citajuci molitve krstio nju i decu redom. Kad su se deca umirila, utisala se i devojka. Devojcini rodjaci su bili u nedoumici, jer se to njoj desilo prvi put prilikom poklonjenja ikoni, a ona je udata i njen muz je bio sa njom, ali su uzroci posednutosti nepoznati. Medjutim tada je jedna od posednutih pocela da vice da se ta devojka nikada nije ispovedila pa je zato bes usao u nju. Posle se pokazalo da se ona zaista nikada nije kajala, a bavila se gatanjem sa gledanjem u ogledalo. O.D. zavrsava citanje zaklinjucih molitvi, i umiruju se i oni “najbesniji” koji su dopali njemu i ocu Savi. Bolesnici ustaju, ciste se od prasine, a zatim – klanjaju se Bogomajci. Uzimamo svakoga za ruku i privodimo ikoni. Neki od njih se bez velikih teskoca poklanjaju i odlaze, a drugi opet pocinju da vicu i bacaju se, psujuci Svetinju, ne zaboravljajuci ni nas, zeleci da nam se osvete. Samo sto su ti ljudi napustili hram, kada se sa ulice kroz bocna vrata zacuo krik – dosla je jos jedna posednuta zena. Opet smo otac D. i ja uzeli svoje oruzje i poceli da citamo molitve na sredini crkve. Ona je pocela da vice, vredja, a oko nas je vec bilo mnogo duhovnika i stotine vernika. Cela crkva je opet zapevala: "Gospodi pomiluj!" i tropare, a ona vice: "Necu izaci ni onda ako me ozezete postom!" kada sam joj prineo Krst, ona je vikala: "Nosi to! Smrdi! Gubim dah!" Kada se pevao tropar Svetitelju, bes je molio da se brze zavrsi tropar, jer nije podnosio tog Starca. Ali se i ta zena posle truda i molitvi cele crkve umirila i poklonila Bogomajci”.